Posle nečije smrti postavljali su samo jedno pitanje: Je li imao svojih strasti... 3 страница
Kada govorim o lekcijama, isključivo mislim na one koje pomažu muškarcu da na najlakši način osvoji žensko srce i telo. Žensko telo je uvek na početku tvrđava ma kako njen vlasnik izgledao krotko i bezazleno.
Znao sam ''Gradinar'' napamet, čitave citate iz knjige ''Derviš i smrt''; Dis, Dučić i Miljković su se obavezno nalazili na mom udvaračkom repertoaru, kao i Vitmen i Bodler, i nekoliko pesama iz ''Bordela muza'', ako bih osetio da mogu skarednošću da fasciniram slušaoce, a to je uvek bila žena. Uredno sam sve zapisivao, svaku misao koja bi mogla poslužiti u nekoj situaciji, beležio anegdote, zanimljive dosetke, neobične zgode iz života i viceve, koji lako nalaze put do ženske duše. Ko zna da se smeje, zna i da voli. Tako sam sakupio čitavu kolekciju od nekoliko hiljada najrazličitijih viceva, odlično sam ih pamtio i vešto reprodukovao, uz mimiku i kretnje koje su kod slušalaca mamile suze. A to su, kako je rečeno, uvek bile žene. Rečenice Ti nisi normalan... Želiš da umrem od smeha! , a naročito ovaj njen prvi deo, biće najava za mnogobrojne buduće dodire sa ženom kao bićem moje trajne opsesije.
Sa sigurnošću tvrdim: nijedna istina ne uspeva toliko ženu da oduševi koliko to može najbezazlenija laž. Ponekad, kada sam to zaista želeo, nisam mogao, i pored najbolje namere, da iz mnoštva svojih udvaračkih zamki izbacim laž, mušku laž, kao sredstvo da se do određenog cilja dođe. Tih godina, svaka senzacija beše dobrodošla, i za mene nije bilo nijedne stvari ili situacije koja nije mirisala na izazov.
Uvežbavao sam mađioničarske trikove po knjizi Miroslava Pintera Đelija, hvatao golim rukama zmije po crnogorskom kamenjaru, kako bih sebi i drugima dokazao da je moja hrabrost jednostavno urođena, bežao sam od kuće i zbog najbanalnijih sitnica, skrivao se danima po okolnim šumama. Namerno prećutkujem podatke vezane za moju ranu životnu biografiju, jer ih smatram nebitnim. Otkriće žene (kako bih slobodno mogao nazvati ove moje zapise) značilo je jednu neočekivanu i nesvakidašnju prekretnicu u mom životu. Sve ostalo, što mora ući u ove moje zabeleške i dnevničke zapise, a što možda izlazi iz okvira čitave priče, služi samo kao podloga i objašnjenje bez kojeg bi neki događaji delovali izveštačeno ili bi u najmanju ruku izgledali kao istrgnuti iz celine. Pomoćne priče su uvek hrana za onu glavnu. Uglavnom, kada dođe vreme da neke stvari iz naših života izblede, ili ih prekriju senke zaborava (dok neki manje značajni događaji popune ove praznine u sećanju), nastaje trenutak suočavanja sa samim sobom, sa istinom koju bismo ponekad najradije zaboravili ili prećutali. Neću govoriti o tome šta me je ovakvog kakav jesam nateralo da se tako rano ženim i zasnujem porodicu, koja je kasnije ispaštala zbog moje iščašene i poremećene prirode. Neke stvari u životu zauvek ostaju prekrivene velovima tajni i misterija. Misterijama ću prepustiti i svoj nestanak sa životne scene, na kojoj su me prepoznavali kao živog, a sa koje sam ja u stvari svakim danom nestajao. A iščezao sam mnogo pre nego što je moj stvarni nestanak i bio primećen. Bitno je još da dodam i to, da na tom putu od rane mladosti, do trenutka kada se moja priroda izvitoperila, i kada sam istinski zakoračio u trajanje, nestalo je i moje ime, zagubilo se u knjigama uspomena, i prvog kojeg sam se setio pri upoznavanju sa Eleonorom, glasilo je: Despot Poš. Tako ću se zvati u ovoj pripovesti. Uostalom, zar su imena toliko važna da moraju da nas prate do večnosti? Ime je znak koji nas prati i odmerava sa odstojanja, kako bi ostalo čisto i bez prljavštine kojom ga povremeno zasipamo.
U to doba ranih hajdučija, sve je imalo smisla.
Leta sam provodio kod strica na selu ili, ako bih imao sreće, kod tetke na moru, i to samo ako bi nekim slučajem stalni gosti otkazali letovanje. Tada bi tetka pozivala mene ili moju majku da tih nedelju – dve dana popunimo prazno mesto u njenom ionako malom stanu, i mi smo joj zbog te darežljivost bili neizmerno zahvalni.
Dijana je uživala u mom recitalu, smejala se mojim dosetkama.
Govorila je da su Crnogorci visoki, lepi i zanimljivi. Priznala mi je da je nevina i ubeđivala da je put do njenog srca (a to znači i tela) posut trnjem, koje se može savladati i ukloniti samo strpljenjem i upornošću. Zato je bolje da ne pokušavam, jer joj drugarski odnos sasvim odgovara. Ako budem i dalje preterivao u izlivima nežnosti, nateraću je da počne drugačije da misli o meni. Argumenti njene odbrane behu slabi, kao što su uvek besmisleni razlozi koje navodimo kada nam se neko ne sviđa, a trudimo se da ga ne povredimo surovom istinom, pa je odevamo u ruho koje joj ne pripada. I tako prvi put, licem u lice, suočen sa čistom nevinošću, očajnički sam pokušavao da se dopadnem Dijani, ali što sam se više trudio, tim sam više uranjao u žabokrečinu vlastite nemoći.
Dani sanjarenja su proleteli za čas.
Dijana je redovno odgovarala na moja duga pisma prepuna patetike i tuge. Jedva sam dočekao početak jeseni. Dolazak u Beograd je za mene tada bio prvorazredni događaj. Nisam upisao ni filozofiju ni književnost, već sam položio prijemni na medicini i tako je moja priroda delimično bila zadovoljena. Imao sam stalnu potrebu da nekome pomažem, da se nađem pri ruci, vapio da učinim neko dobro delo o kome bi drugi govorili. Maštao sam, tako, kako spasavam neko dete iz nabujale reke, kako me njegovi roditelji blagosiljaju, a novine pišu o mom poduhvatu, i na kraju godine, moja plemenitost, hrabrost i požrtvovanje dobijaju priznanje od čitavog društva, tako što zajednica moj hrabri čin proglašava podvigom godine, a moje slavoljublje raste kao kvasac (i ja sa njim), i spremam se za još veće uzlete. Fantazirao sam kako mi u prestonici uručuju medalju za hrabrost, a devojke se otimaju oko mog autograma, čak i predsednik države insistira da upozna tako hrabrog mladog čoveka, zove me u svoju vilu na vrlo intiman ručak, na kome svi ćute dok ja do detalja opisujem svaku dramatičnu sekundu slavnog događaja, zatim me predsednik tapše po ramenu i nudi iz pozlaćene kutije svojom omiljenom havana cigarom, a ja sam je, da ne bih uvredio predsednika, uzeo kako bih je sačuvao kao dragoceni suvenir i dokaz njegove velikodušnosti i razumevanja za nas obične smrtnike. Novine, naravno, objavljuju našu zajedničku fotografiju, pa za to saznaje i Dijana, koju je sve to tako ganulo, da mi je odmah napisala jedno skrušeno pismo, u kome mi otkriva kako je od početka bila zaljubljena u mene, ali, eto, nije imala smelosti da mi prizna istinu, te kako sada između nas više nema nikakvih prepreka, da me želi kao što nikada nikoga u životu nije želela.
Dijanina pisma, za razliku od mojih, behu jednostavna, počinjala su sa ''poštovani'', a završavala se sa ''iskreno''. Susret u Beogradu je bio prilično hladan, što me je podsetilo i na moj prvi utisak o ovom gradu. Septembar je te godine bio tmuran, dani kišoviti. Sa druge strane Dunava, gde se rađao novi grad, stalno su duvali vetrovi. Bilo mi je hladno oko srca, fakultet mi je bio sporedna stvar, postojala je samo Dijana, ledena i principijelna Dijana, Dijana košava, čiju krv nisu mogle uzburkati ni moje najvatrenije reči.
Dva događaja obeležila su tu jesen i tako je u tmurnom kalendaru prolaznosti otrgli od zaborava. Dijana je napravila skoro u istom danu dve velike greške, a ja joj nijednu nisam mogao oprostiti. Ispričao sam joj jednu zgodu iz života, koja nije bila plod moje fantazije, naime, otkrio sam da sam vreme, kada smo se rastali, provodio na selu hvatajući zmije, ali ne da bih dokazivao svoju hrabrost, već iz potrebe. Našao sam preko rođaka iz Beograda vezu na institutu, gde se otkupljuju zmije otrovnice, na kojima se vrše eksperimenti i izbrizgava otrov, koji se kasnije koristi za spravljanje lekova, kao i u razne druge medicinske svrhe. I, stvarno, od prve pošiljke zmija, dobio sam, za one prilike pozamašnu svotu novca, tako da sam za neko vreme mogao zaboraviti na probleme koje su mi tada predstavljale finansije. Dijana se cinično nasmejala, rekla da lažem, i da sam sve izmislio kako bih je fascinirao, jer sam odnekud doznao da ona ima patološki strah od zmija, i da je sama pomisao na ove odvratne gmizavce sablažnjava.
Bio sam povređen, kao što je čovek kada govori istinu, a optuže ga za laž. Sutradan je trebalo da se vidim sa Dijanom, kao i obično, u njenom stanu u Marijane Gregoran br. 37 na Karaburmi. Ona je studirala arhitekturu i predavanja su joj uvek bila pre podne, dok sam ja često imao vežbe u popodnevnim satima.
Toga dana su nam bile otkazane vežbe iz Fiziologije, jer je profesoru naprasno umrla supruga, što nas studente nije mnogo ožalostilo. Profesora niko nije voleo, a mi smo dobili na dar dragoceno slobodno vreme. Odmah sam pohitao na autobus kako bih što pre došao do Dijane. Njeni roditelji behu čudni ljudi. U početku su me gledali podozrivo, da bi me kasnije prihvatili sa onom uobičajenom dozom prezrive radoznalosti, kakvom starosedeoci u Beogradu dočekuju došljake. Duh provincije uvek donosi svežinu, mada se najčešće na tome sve i završava. Prihvate nekog dok je osveženje, a kada to više ne bude, okrenu mu jednostavno leđa i zaborave ga. Njihova ćerka jedinica nije se žalila na mene. Naprotiv, govorila je da je uvek oraspoložim, da joj je prijateljstvo sa mnom dragoceno. Stalno je podvlačila da sam joj ja najbolji drug kojeg je ikada imala i da se nada da će tako i ostati. Nikad nisam pomišljao da bi Dijanu mogao zanimati drugi muškarac. Nije dozvoljavala da je dodirujem. Dodir kod nje izaziva osećaj gađenja. To je jače od nje. I šta ona tu može. Ja jesam sladak, ali neka na tome i ostane. Bio sam presrećan kada mi je jednog popodneva dozvolila da je držim za ruku dok smo silazili mračnim stepeništem njene zgrade. U tom gestu dobre volje video sam predznak moje velike i dugo iščekivane sreće. Ali, na tom naoko slučajnom dodiru sve se završavalo.
Kasnije, kada sam se vratio u svoju studentsku sobu, nisam hteo ni ruke da perem da bih miris njene kože što duže osećao i nosio na dlanu. Koliko sam puta u životu poželeo okrilje takvih snova i besprekorno čednih čekanja, kada se očekuje da se nešto dogodi, a što je osuđeno da večno ostane u domenu želje i nedodira.
Te jeseni je Dijanina omiljena tetka iz Bazela svojoj ljubimici poslala dugačak tamni kaput sa belim krznenim okovratnikom, koji je Dijana retko oblačila i prema kome se ophodila kao prema relikviji. Stalno ga je čistila, skidala sa njega nevidljive dlačice. Na crno sve prijanja, govorila mi je, osećajući moju ljubomoru prema tom povlašćenom predmetu, koji je imao svu milost njene pažnje i sve dodire njenih božanstvenih prstiju. Vraćajući se par sati ranije sa otkazanog predavanja, sišao sam, kao uvek do tada, na stanici ispred bioskopa i robne kuće. Pozna jesen se stapala sa odurnim zimskim mrtvilom, dani su bili sve kraći, ulične svetiljke su se palile u ranim popodnevnim satima. Ispod jedne od njih video sam devojku i mladića u strasnom zagrljaju. Devojka je na sebi imala istovetan kaput onom kakav je Dijana dobila od tetke iz inostranstva. Poljubac ovo dvoje mladih ljudi beše toliko strastven, da sam, kao i još nekoliko prolaznika, zastao i radoznalo posmatrao nesvakidašnju scenu. Par se ponašao kao da je sam na svetu, u intimnom kutku sobe. Pomislio sam, kakvo bi razočaranje Dijana doživela kad bi saznala da baš tu, na Karaburmi, postoji još neko ko ima isti kaput kao njen. A onda se devojka iznenada okrenula.
Bila je to ONA, u naručju mladića koga nikada pre nisam video. Osetio sam intenzivan, oštar bol, tada mi se činilo neizbrisiv, večit. Izgubio sam dah i pomislio da ću na mestu umreti. Nemoguće je rečima opisati konfuziju i košmar u kom sam se našao. Osetio sam ogroman talas stida, poniženja i povređenosti. Sujeta je vapila za osvetom, bio sam zgađen, razočaran, čak i uplašen prilivom razarajućih emocija, koje su me tako snažno zapljusnule. To je bila ona druga Dijanina greška. Peške sam se vratio do Zelenog venca, a onda seo u šesnaesticu. Prespavao sam u Pohorskoj, kod rođaka čiji su roditelji otputovali za Crnu Goru. Tih dana, posle mog prvog i najvećeg ljubavnog očajanja, odsutno sam tumarao gradom, posećivao sam nepotrebna predavanja, trošio vreme u smišljanju osvete, koja bi Dijanu bolela, kao što je mene zabolela njena izdaja. Otputovao sam ubrzo za Crnu Goru. Dijani se pre puta nisam javljao. Znao sam da me ona one večeri nije videla.
Ni ona mene nije pokušavala da nađe. Nije ni imala razloga. Činjenice su bile surove i proste.
-Gde je tvoja veselost? Ispio te taj Beograd!- rekao mi je stric već prvog dana po dolasku na selo.
Ćutao sam. Sekli smo i slagali drva za zimu. Umarao sam se do iscrpljenja, ali gorčinu iz sebe nisam uspevao da istisnem. Spremao sam se za povratak u Beograd. Mogao sam zapostaviti fakultet i predavanja na nedelju-dve, ali više nikako.
Dan pre povratka prebacili smo seno iz kotara u štalu, preletak, kako u selu kažu. Nisam osećao težinu bremena koja smo tovarili na konje. Tada smo, sklanjajući postorinu, našli dva poskoka, dve zmije upletene i usnule. Izgledale su kao mrtve. Uzeo sam flašu i obe ugurao u otvor. Tako sam inače prenosio zmije kada sam ih lično nosio, ili slao za Beograd. Toplota sobe delovala je na gmizavce, i ovi su počeli da mrdaju. Nakon nekoliko sati zmije su potpuno oživele. Odlučio sam da ih ponesem sa sobom. Ukoliko ne budem mogao da ih prodam, pokloniću ih zoološkom vrtu, ili ću ih jednostavno negde baciti. Nisam voleo da ubijam zmije. Ja sam bio taj koji je narušavao njihov životni prostor, a ne one moj. Ni sam više ne znam kako sam došao na ideju da priredim oproštajni susret sa Dijanom, ali ovoga puta u mojoj režiji i po mom scenariju. Čim sam došao, pozvao sam je telefonom, izvinio se što se nisam ranije javio, jer sam morao hitno da odem za Crnu Goru, i sada bih želeo što pre da je vidim. Uzeo sam jednu zmiju, stavio je u tamnu flašu, tako da se sadržaj nije mogao videti, čep sam ranije izbušio da bi gmizavac mogao da diše. Dočekala me je pokazujući radost što me vidi. Njeni tog popodneva nisu bili kod kuće, pošli su valjda u pozorište, ili u neku posetu.
-Donosim ti specijalan poklon iz Crne Gore, ali moraš sama da ga otvoriš - pružio sam joj flašu.
-Piće neko? - pitala me radoznalo.
-Ne mora da bude piće, ako je u flaši. Plod koji niče i skriva se u crnogorskom kamenjaru - dodao sam, iščekujući Dijaninu reakciju kada otkrije sadržaj ovog čudovišnog poklona. Videćeš da ja nikada ne lažem, barem do danas nisam lagao, nije trebalo da mi se rugaš, uostalom uveri se sama koliko si pogrešila!
-Šta da radim? - pitala je, držeći flašu, uzaludno pokušavajući da pogledom pronikne u njen sadržaj. - Izgleda kao da je prazna.
-Nije - odgovorio sam - samo je ti otvori i slobodno istresi to što je unutra na krevet, ne brini, nećeš ništa isprljati, poklon je čistiji više nego što možeš da zamisliš.
Odvrnula je čep, i kada se sadržaj koprcnuo na ležaju, flaša joj je ispala iz ruke, drugu ruku je podigla prema očima kao da je htela da zakloni pogled od zmije koja se mreškala na prekrivaču, a onda se, padajući u nesvest, srozala preko kreveta, a glava joj je bila samo nekoliko centimetara od gmizavca.
Znao sam da je zmija, iscrpljena glađu i umorom, neće ujesti. Posmatrao sam ih par trenutaka, i tada mi se činilo da se Dijanino bledo lice pretvaralo u zmijsko, dok je zmijino telo imalo Dijaninu glavu. Osetio sam neizmernu tugu i sav besmisao čina kojem sam jedino ja prisustvovao. Dijanin puls je udarao ubrzano, što je bio znak da će se brzo probuditi. Vratio sam zmiju u flašu i zauvek napustio prostoriju u kojoj sam nekada video izvorište moje buduće sreće. Nikada više nisam sreo Dijanu. Ova mala pakost nije mogla da zadovolji moju veliku želju za osvetom. Najednom, meni su sve žene postale krive. Dijanin lik je tonuo u magluštinu zaborava lagano, ali sigurno. Mrzeo sam je na nekakav apstraktan način. Kao da to nije bila ona, već neko, ili neka sila, koja je zaposela njeno telo, mimo njene volje i njenog znanja.
Mnogo godina kasnije, kada je period svih mojih akcija pripadao ludostima daleke prošlosti, negde u meni je zauvek ostalo da tinja žarište sumnje. Više nikada nisam u potpunosti verovao nijednoj ženi. Pa čak ni Sonji.
U nekoliko narednih godina kao lešinar bih se bacao na žrtve, koje ni tada, a možda ni kasnije nisu znale da su bile samo prolazni dekor jedne moje nezaustavljive igre i potrebe da ponizim ženu kao biće, zbog kojeg sam, pre iskustva sa Dijanom, bio ubeđen da je jedino bilo vredno čovekovog praznog života. Znanja i iskustva su se gomilala, u to vreme na štetu tadašnje izabranice moga srca, tačnije izabranice slučaja. Gotovo sam uživao kada bi mi pošlo za rukom da zavedem neku devojku, i kada osetim da je njena ljubav iskrena i duboka, da se jednostavno okrenem i bez pozdrava odem. Sve su one bile prevrtljive i podmukle Dijane sa telom mladih nimfi i zmijskim glavama. Znao sam tada, verovao da znam, zmiji čovek nikada ne sme verovati. Ženi pogotovo. I zaista, bile su to godine maksimalnog ludiranja.
* * *
Izuzimajući fudbal, kao neprikosnovenu kolektivnu igru, je tokom sedamdesetih godina, veliku popularnost sticao je i jedan novi sport o kojem se nije mnogo znalo na ovim našim prostorima. Radilo se o karateu, borilačkoj veštini, koja je došla sa Dalekog istoka, iz zemlje izlazećeg sunca, Japana. Tih godina kod nas je bilo na ceni sve što je stizalo sa istočne hemisfere. Truli Zapad je prema našoj upornoj propagandi nudio samo porok, i loše je mogao da utiče na omladinu. Karate klubovi su nicali kao pečurke posle kiše. Kod nas su ogromnu popularnost uživali karateke sa Istoka. Taiđi Kaze, Murakami, Enoeda, Takaši, govorilo se da će nas posetiti Masatacu Ojama, najpoznatiji učenik jednog od osnivača modernog karatea – Funakoši Gičina. O njemu su se ispredale legende. Pričalo se da je jedini on od velikih karatista sa Istoka mogao rukom da izvadi živom volu srce iz grudi. Ova fantastična priča, koja nije imala blage veze sa istinom, kod mlađarije se zaista primila. To što je gospodin Ojama razbijao tridesetak složenih crepova, lomio cigle i kamenje golom šakom, bilo je tako uobičajeno za ovog dobro uvežbanog, natprirodno jakog čoveka. Kada sam prvi put uživo video gospodina Kazea, moje razočaranje je bilo ogromno. Pre svega, umesto gromade, kako sam zamišljao ovog svetski poznatog stručnjaka, pred nama, u belom kimonu, šepurio se čovečuljak koji ni našem prosečnom čoveku nije dosezao do ramena. Uz to, bio je debeo, kratkih ruku, sa velikim stomakom, kao najdominantnijim delom tela. Tadašnji moj trener, doktor Vladimir Jorga, koji se nije isticao nekom naročitom visinom, bio je za gospodina Kazea ljudeskara. Kao i svi mladići koji su se brže-bolje prijavili za seminar, gde se moglo vežbati po savetima ovog stručnjaka iz Japana, i ja sam na jedvite jade skupio novac za taksu, smatrajući velikom srećom što ću učiti lično od tako velikog majstora. Vežbao sam u tadašnjem karate klubu ''Medicinar'', na starom DIF-u, u Deligradskoj ulici, na Slaviji. Balaban, Demnijevski, Kočović, braća Mudrić, Jokso i drugi, bili su moji novi drugari. Svi će oni u godinama koje su dolazile postići zavidne rezultate u ovom sportu. Treninge su na smenu vodili Ilija i Vladimir Jorga. Vremenom sam prihvatio i činjenicu da je karate filozofija života, koliko i sportska disciplina. Proći će godine i godine dok se ovaj neobični sport ne uvrsti u veliku porodicu poznatih olimpijskih sportova. U to vreme karatista je uživao popularnost sličnu onoj koju su imali pevači narodne i zabavne muzike. Sećam se, kada sam nakon letnjeg raspusta došao kod strica na selo, kakvu sam zabunu i čuđenje izazivao kod seljana kada su me videli kako vežbam obučen u beli kimono. Najviše se brinuo deda Božo.
-Tošo - pitao je mog strica - šta se praćaka ovaj naš sinovac, urazumi ga nekako, narod priča da je pobegao iz Dobrote, a meni se čini da mu sve koze nisu na broju.
Onda mu je moj stric objasnio da se radi o sportu iz dalekog Japana.
-To su oni mali žuti ljudi - iščuđavao se deda Božo - i kažeš, mogu volu srce rukom i bez noža da izvade! E, na jesen ću da koljem dva junca, dovedi i ovog malog da vidim i to čudo, pa da umrem. Samo bih te, moj Tošo, savetovao, za sada mu ne daj da vežba na govedima. Pusti đavola, nikada se ne zna šta živ čovek može da uradi, a ti imaš tako malo stoke. Kada sam o šljivu isped kuće privezao makivaru i počeo da uvežbavam nožne i ručne udarce, čuđenju nije bilo kraja. Deda Božo i komšije sve bi to posmatrali sa distance, žene bi se krstile u čudu. Pametni moj deda Božo je tada mudro zaključio:
-Sreća velika što se okomio na drveće, sačuvaćemo bar do jeseni stoku. No daj, mali, da ti vidim šaku kojom udaraš po šljivama i bukvama, vidim ja da odalamiš da se drvo iz korena trese. Vidi čuda, nemaš krvi na rukama i nisi kožu oljuštio, ja sam čuo da su Japanci vredni kao mravi, e ako su tako opasni kao što se priča, a sigurno jesu, jer ne bi Amerikanci na njih bacili atomsku bombu, da su im na neki drugi način nešto mogli nauditi, bogami nije loše da se i mi Crnogorci na njih ugledamo. Doduše, davno sam čuo da je s kraja prošlog veka, kada su braća Rusi zaratili sa Japanom, i naš pametni knjaz, takođe Japancima uručio ratnu notu, pa smo mi još uvek, barem na papiru, u ratu sa Japanom. Ne bih se ja sa tim žutaćima kačio kad vidim šta ti radiš, trebalo bi posavetovati ove naše državnike da pod hitno sklope primirje sa njima.
Mi koji smo dolazili na treninge, sa respektom smo slušali priče o Raji Cenoviću Bilbiji, Žiki Vukojičiću, nešto kasnije ova slava je prelazila na Raju i Zeku Božovića, Šafranića iz Zagreba, Dačića i druge. Karate u to vreme nije bio sport jedinstva i zbližavanja, kod nas su bile dominantne šoto-kan i vado-rju škole. Jorge su forsirale šoto-kan, a Žika Vukojičić, Bilbija i Marko Nicović, sa braćom Đorđem i Jankom vado-rju. Netrpeljivost između ovih škola, klanova, i njihovih trenera, bila je vidljiva i na takmičenjima i u životu. Omalovažavali su jedni druge u svakoj prilici. Ja sam, doduše, prijateljevao i sa jednima i sa drugima. Braću Nicović sam poštovao jer su bili rodom iz Kolašina, grada u kojem počinje i moja životna biografija.
Kasnije sam napustio ''Medicinar'' i prešao u karate klub Studentskog grada, kod Slobodana Vučinića, poznatog po ubitačnom mai geriju, nožnom udarcu i brzim rukama. Vežbali smo u sali iznad menze. U studenjaku, nas uspešnije, Ciska, braću Petrović, Roćka, ili Laleta, mog najboljeg druga iz Valjeva, Rama, Šobu, Miluna Grbovića, Krleta i još nekolicinu pratio je glas opasnih momaka. U studenjaku su se u to vreme često organizovale tuče najjačih. Svi su pomalo trenirali boks. Najopasniji momci behu Crnogorci Pećanci, koje je predvodio legendarni Zeko. Izbegavali su nas karatiste, a i mi njih. ''Brzina bez snage i izdržljivosti ne znači ništa'', jednom je rekao neki plavokosi momak koji je posmatrao naš karate trening. Nikada pre toga nisam video nekoga ko je imao razvijeniju ruku od tog mladića. Kasnije sam saznao da se čovek bavio bodi-bildingom, sasvim nepoznatim sportom kod nas, i da na Bežanijskoj kosi uz stadion postoji teretana. Takvi mišići se mogu dobiti samo od tegova, tako sam se i ja obreo u novom društvu. Treninge je vodio Nikola Bosanac, budući istoričar, kasnije se ispostavilo da je Bosanaca bilo najviše u teretani. Tu je povremeno dolazio da vežba i budući šampion države u ovom sportu, Slavko Mutić, a mladić čiju sam mišićavu ruku upamtio, zvao se Jovo Stanišić, Jovo Bilder, čovek koji je na neki način utemeljio bodi-bilding na ovim prostorima, moj budući veliki prijatelj, tip koji je neodoljivo podsećao na Švarcenegera iz ''Konana'', tada najpoznatijeg bildera na svetu. Sličnost je bila zapanjujuća. ''Čovek zakržljalog duha ne može imati kulturu izgradnje tela'', govorio je Jovo. Ova njegova maksima je bila okosnica mojih budućih napora da dosegnem savršenstvo telesne građe. Na vreme sam se opredelio da bavljenje sportom bude u službi moga duha i tela, ali nikako nisam želeo da postanem zavisnik bilo koje sportske discipline. Možda me je ova moja filozofija udaljila od vrhunskih sportskih rezultata, ali život je imao toliko drugih lepota, izazova i misterija, i meni je tada bilo nezamislivo da se opredelim za askezu i odricanje zarad slave, koja bi drugima značila više nego meni.
Svaka priča koja je dolazila sa strane imala je u sebi dovoljno elemenata čiste fantastike da je mogla da živi i traje, da se održava našom upornom predstavom da je sve što smo čuli bilo zaista istinito. Naravno, ne treba zanemariti činjenicu da je mašta, u mladosti, gladna svega, besprekorno funkcionisala, prilagođavajući nestvarnu sliku nekog dalekog sveta našoj svakodnevici. Nezamislivo je bilo realno, a realno nezamislivo. Izokrenuta slika stvarnosti bila je u stvari slika naše stvarnosti. U nju smo verovali i svoje živote prilagođavali čudesnim okvirima fantastike. Dobro je, kao nekim čarobnim štapom, prebačeno na istočnu hemisferu planete, a sve loše i dekadentno dolazilo je sa Zapada. Najbolji pisci su bili iz Rusije. Najlepše žene takođe. Prvi čovek koji se vinuo u kosmos bio je iz ove velike zemlje. Sve ostalo što se dešavalo na drugoj strani okeana bila je loša kopija i farsično podražavanje braće Rusa. Kina je imala milijardu ljudi, zid koji se vidi sa Meseca. Imali su svilu i kulturu sa tradicijom koja je obuhvatala više hiljada godina. Indija se dičila budizmom. Čak i za nas Balkance, koji smo sve mogli i hteli da razumemo i prihvatimo, Japan je imao zapanjujuću disciplinu. Zemlja izlazećeg sunca, koju je spržio atomski plamen, ponovo nikla iz pepela i užasa, mada kapitalistički nastrojena, budila je naše neizmerne simpatije, jer sve u njoj (barem prema priči) beše perfekcija bez ikakve mane. Narod, koji je najdalje na planeti otišao u sjedinjavanju duha i snage, morao se poštovati. Zemlja sumo rvača, karate čarobnjaka, nindža i samuraja, ljudi natprirodnih sposobnosti i čudesnog kodeksa časti, poštenja i neverovatne hrabrosti, tako daleka i tako bliska. Pa onda, na drugom kontinentu: Egipat, piramide, građevine u srcu pustinje, gde se kamen može mesecima tražiti. Ovu misteriju nauka nikada na pravi način nije rešila. Možda su piramide zaista jedini dokaz da su gospodari ove planete nekada davno bila bića iz drugog sveta. Sa Zapada je dolazilo zlo. Zlo i naopako, kako je govorila moja strina Danica. Alkohol, prohibiciju i kriminal zamenili su droga i prostitucija. Moderni mafijaši upravljali su sasvim legalno ogromnim koncernima i kompanijama. Imali su pare i vlast u rukama i sve što se moglo imati. Sve sem duše. Nju su prodali đavolu i to nisu skrivali. Samo su tamo nicale sekte satanista i mnogih drugih bogoboraca. Novine su bile prepune zapisa na ovu temu. Menson je masakrirao Šeron Tejt i još nekoliko nevinih žrtava satanističkog rituala. Ovoj pošasti nije bilo leka. Ubistva zbog droge behu svakodnevna. Kod nas su ljudi stradali u saobraćaju, ili su se komšije ubijale zbog međe, zbog ljubomore itd. Bilo je političkih disidenata, izdajnika naroda, narodne vlasti, komunizma i države. Prezirali smo Solženjicina i osuđivali njegov prebeg iz slobodarske Rusije u kapitalističku Ameriku. Naše disidente smo stavljali na stub srama pre nego što bi napravili neki ozbiljniji prekršaj. Znali smo svi za Đilasa i njegovo odbijanje poslušnosti velikom vođi. O Rankoviću se nije smelo govoriti. Vođa je bio u isto vreme otac i sin naših naroda i narodnosti, a ko se ocu suprotstavi mora biti kažnjen ovako ili onako. Goli otok nije bio samo ime jednog od hiljadu ostrva našeg lepog Jadrana. To su moji stričevi najbolje znali. ''Istina je sluga vlasti i tu nema šta više da se kaže. Grešili smo iz neznanja'', govorio je Golootočanin Đoša.