Posle nečije smrti postavljali su samo jedno pitanje: Je li imao svojih strasti... 4 страница
* * *
Neko vreme sam stanovao u Studentskom gradu. Bio je to svet za sebe. Potpuno odvojen od stvarnog sveta. Neočekivana dešavanja su svakodnevno ispunjavala naš novi život. Polako sam uzimao primat mangupa i tipa koji je u svemu nepredvidiv, čoveka koji je polako ulazio u tuđe priče, i koji je neumitno zaposedao prostore tuđe mašte. Tih godina sam sreo i Sonju... Ipak, ne bih hteo da prećutim jedan mali deo nezaobilazne i nezaboravne priče o Studentskom gradu. Jedan moj prijatelj je baš tada objavio knjigu ''Studengrad'', u kojoj je jednim delom odslikao to kipteće živo biće ''grada'', kakav je postojao samo u jednoj zemlji na svetu, i na jednom omeđenom prostoru. No, ta knjiga je imala nedostataka, ne u estetskom i literarnom smislu, već naprosto, ona nije dovoljno govorila o životu, dodirivala je neke ekstremne slučajeve, ali njen narator je sve to nekako posmatrao sa strane, ne učestvujući u događanjima, jednostavno, priča ga je zadovoljila, ali ona nije mogla da zadovolji one koji su je stvarali i o kojima je trebalo da govori. Bio je to drugačiji život, život izvan života, odvojen od sveta dešavanja, od svega što je nosilo matricu prepoznatljivosti. Zaustavljeno vreme. Mladost udružena sa ludošću, lišena temeljne odgovornosti, živela je drugačiji, paralelni život, hraneći se energijom koju je sama proizvodila, ne hajući mnogo za skrupule i norme koje je zajednica država propisivala. Volelo se, patilo, ludovalo, jednom rečju, život nije bio simulacija života. Odvijao se onako kako su ga lepota i silina mladosti režirale. U ludorijama sam uvek prednjačio, i važio za nekrunisanog gospodara ludosti. Kroz nekoliko kratkih osvrta pokušaću da dočaram onaj istinski duh Studentskog grada, kakav odavno više ne postoji. Ostali su, doduše, temelji zgrada, gde se nekada živelo kao u jednoj velikoj porodici. Bili smo država u državi, a zajedništvo, drugarstvo, iskreno prijateljstvo simbolisao je tada čuveni studenjak. Verska opredeljenost nije imala nikakvog značaja. I Srbi, i Crnogorci, i Hrvati, i Bosanci živeli su složno. Bilo je, naravno, razlika. Crnogorci su prednjačili u tučama, Hrvati su bili uglađeni (za kaj ne?), imali su evropejske manire. U svojoj dobroćudnosti, Bosanci su bili slični onima iz viceva. Srbi su muvali muslimanke, muslimani Srpkinje. Nije bilo važno kako se ko zove i odakle je došao. Ako si bio stanovnik Studentskog grada, bio si član jedne mnogoljudne porodice, u neku ruku bio si zaštićen. Još se sećam nekih provincijalaca koji su ovamo dolazili da bi letovali. Slava ovog neobičnog polisa pronosila se na svim prostorima ondašnje Jugoslavije. Nije bilo foliranja. Srpski studenti su mrzeli četnike, hrvatski ustaše, muslimani balije, makedonski Grke, šiptari su početkom jeseni sekli drva po prigradskim naseljima, njihovih studenata skoro da i nije bilo. Bili su loše odeveni, ali ih niko nije dirao. Nekako su ih svi sažaljevali, zbog nemaštine, zbog neobrazovanosti. Jedino u čemu su bili bolji od svih ostalih (tačnije, u čemu su njihovi roditelji bili vredniji od naših), na čemu smo im potajno zavideli, bila je činjenica da su svi bez izuzetka imali mnogo braće i sestara. Tito, voljeni naš predsednik, kumovao je svakoj šiptarskoj porodici, ako bi domaćin izrodio minimum desetoro dece. Za Srbe i Crnogorce naročito, pa ni ostale, nije bilo šanse da se domognu predsednikovog kumstva. Naši roditelji behu žestoki u priči, a po pitanju nataliteta nisu se isticali. Za Crnogorce je to bio fizički posao kao svaki drugi, za Srbe danguba, Hrvati su mislili da ih ima dovoljno. Bosanci nisu mislili ni o čemu. Za mlade u Studentskom gradu ovaj problem nije postojao. Njihov erotski potencijal ih nije brinuo, a da razmišljaju o potenciji svojih roditelja nisu imali vremena.
Danas je Studentski grad - grad hotel, sobe imaju kupatila i telefone, ceo enterijer je izmenjen. Luksuz donosi osećaj moći, mada ne mogu da tvrdim da je današnjim studentima bolje nego što je bilo nama. Naprotiv, privid uređenosti ne može vratiti onaj neponovljivi osećaj slobode, niti dušu ovom danas izolovanom gradu teatru. Jer, duša današnjeg mladog čoveka je više nego ikada pre zakopana i zaturena u smetlište stvarnog života, kakav je mladosti nametnut mimo njene volje.
No, vratimo se načas onoj prohujaloj mladosti i vremenima kada je ona imala drugačiju lepotu i mnogo veću cenu. Ludiranje beše sastavni deo našeg svakodnevnog života. Dan proveden bez neke zgode bio je nezamisliv, pogotovo u onim međupauzama koje bi trajale ponekad i mesec-dva, između ispita i intenzivnog učenja. Jedni su provodili vreme na predavanjima i učenju, drugi su gluvarili i pomalo učili, dok su treći samo gluvarili. Amerika je tih godina muku mučila sa naglim rasplamsavanjem broja konzumenata droge, Evropa je tek počinjala da se suočava sa ovom napasti, kod nas se o drogi skoro ništa nije znalo. Bili smo čisti i prepuni života. Seks je bio jedina tema o kojoj se uvek sa oduševljenjem razgovaralo. Kao i svi Crnogorci u to vreme, vežbao sam karate, i posle nekoliko beznačajnih kavgi i tuča stekao sam renome opasnog momka, pravdoljubivog i surovog, ako ustreba. Takav imidž je ulivao poštovanje kod mladića i devojaka. Mangupluk je nudio privilegije u vidu bolje sobe i smeštaja, kvalitetnije hrane u studentskoj menzi, pravo prvenstva u zajedničkom kupatilu, posteljina se menjala prema izričitom zahtevu, na recepciji doma dežurni nikada nije tražio legitimaciju, posete bi bile ćutke odobravane. Jedan moj drug iz Berana, privremeno je iz sobe isterao dvojicu cimera brucoša i doveo u goste dedu i babu iz Crne Gore, ''da i oni jednom za života vide Beograd'', objasnio im je. Honorarno sam sarađivao sa ''Studentskim listom'', novinama Studentskog grada. Tekstove sam objavljivao pod pseudonimom, i tako čuvao ugled opasnog tipa.
Studentski grad je imao svoje heroje. Mahom su to bili iščašeni tipovi koje studije i fakultet uopšte nisu zanimali. Takav je bio i Miloš iz Kolašina. Imao je ljubimca, nekakvu džukelu, ofucanu kao što je bio i on, pas ga je uvek pratio između blokova, bilo da beše pijan ili trezan. Miloš bi psu vezao indeks oko vrata, i tako ga vodio u šetnju sve do Ušća. Ako bi ga neki radoznalac pitao šta će psu indeks, Miloš bi odgovorio da čovek ne vidi dobro, da to nije pas, već brucoš, i da njegov četvoronožni prijatelj studira dva fakulteta: čistu filozofiju i političku ekonomiju, da se, eto, druže i razmenjuju mišljenja, naravno, kako je brucoš još neiskusan, on je uz njega, da ga na pravi način upozna sa Beogradom, njegovom populacijom, da ga prvenstveno uputi u to kako da se odnosi prema ženama, i da ne dozvoli da ga bilo koja iskorišćava. Miloš je, inače, bio propali student veterine. Na pitanje zašto je baš upisao taj fakultet, odgovarao je: ''Namnožila se stoka, brate, treba je lečiti.''
Pričalo se da je u početku bio odličan student, a onda je odlepio za nekom devojkom iz Maribora, koja nije htela ni da ga pogleda. Počeo je da pije, prestao da pohađa predavanja, i tako postao nezaobilazni inventar Studentskog grada. Živeo je od onoga što bi mu dali drugi studenti. Samo se jednom vratio kući, doduše nakratko, na očevo pitanje kako napreduje sa fakultetom, kažu da je odgovorio: ''Nikako, ćale moj, pao sam iz rikanja, i taj predmet nikada neću položiti, mada priznajem imao sam valjanog predavača.''
Bio je ilegalac najčešće po sobama retkih prijatelja i brucoša, koji bi mu iz straha ustupali ležaj. Godinama je tavorio i propadao da bi, kako sam kasnije saznao, početkom osamdesetih nestao iz studenjaka. Izgubio mu se svaki trag. Prema jednoj priči, koju sam kasnije čuo, skočio je u Dunav, i nikada ga nisu pronašli; prema drugoj, prestao je da pije, upoznao neku našu gastarbajterku, pevačicu narodnih pesama, i sa njome otišao da živi negde u inostranstvu. Znajući ga dobro, ova druga priča meni lično se čini malo verovatnom. Poslednji put sam ga video u leto 1978. Stanovali smo u istoj sobi puna dva meseca, na takozvanoj recepciji. To je vreme kada se ispitni rokovi završe, sobe ostanu prazne, i mesta ima dovoljno, a kreveti se iznajmljuju sezonskim radnicima i studentima koji ostaju preko leta da uče, ili da rade, ukoliko su imali sreće da preko ferija dođu do posla i tako zarade kintu za dalje školovanje. Septembar mesec je brojao poslednje dane, i mi smo sa zebnjom iščekivali studente koji će u redovnoj raspodeli dobiti naša mesta. Stanovali smo u trećem bloku, na trećem spratu, u sobi broj 1068. Miloša sam sreo dva meseca ranije. Pitao me je da li imam sobu. Naravno, rekao sam.
-Doći ću večeras da prespavam - rekao je i tako kod mene ilegalčio dok se nisu pojavili brucoši.
-Ostaću kod tebe, naravno, ukoliko ne smetam, a i zašto bih ti smetao kada se viđamo s mene na uštap, i nisi mi neki cimer, ne pušiš, ne piješ, a nemaš, koliko vidim, ni para, ali brate moj, soba ti ima sjajan položaj, odmah je do ve-cea, pa kad se napijem ne moram barem po sobi da povraćam.
Dani septembra behu hladni, mada sunčani. U našu trokrevetnu sobu uselio se prvi brucoš. Nismo mu ni zahvalili za hranu koju je doneo, jer se podrazumevalo da se piće i hrana uvek dele. To je prva lekcija koju brucoš u domu mora da nauči.
Toga ranog popodneva desilo se nešto što bih želeo da ispričam. Dremali smo iscrpljeni trodnevnom glađu. Miloš je bio trezan, a tada je bio izuzetno nervozan, ćutao bi i niko nije mogao da ga navede na priču.
-Dajem kraljevstvo za čašu lozovače! - rekao mi je kada se na vratima sobe posle dugog kucanja pojavio plavooki, plavokosi mladić, očito novi stanar, što je značilo da jedan od nas mora da leti napolje. Kako sam ja plaćao sobu, logično je bilo da je došlo vreme da se rastanem sa Milošem, koga sam na neki čudan način poštovao, mada je sažaljenje prema njemu bilo moje izraženije osećanje. Mladić je u naručju držao posteljinu, ćebe i dva čaršava, sa navlakom za jastuk, ogledalom, dok je na ramenu imao okačenu prepunu torbu, koja ga je krivila, čineći njegovu pojavu smešnom.
-Ja sam dobio smeštaj u ovoj sobi - bojažljivo je rekao, stojeći nepomično na otvorenim vratima- Zovem se Jovica - dodao je, očekujući da ga pozovemo da uđe.
Miloš se pridigao na laktove.
-Šta imaš u torbi? - pitao je mladića.
-Knjige i odeću - odgovorio je brzo ovaj.
-Imaš li hrane?
-Nemam.
-A pića?
-Samo malo vode u flaši, domaće, znate.
-E, pošto nemaš ni hrane ni pića, sad lepo nalevo krug i marš napolje!-kazao je besno Miloš.
Mladić se snebivao, ne znajući šta da radi.
-Da ti nisi onaj čuveni kurir Jovica? Još si tu? - dreknuo je Miloš.
Mladić je spustio torbu na prag sobe.
-Znate, druže, sa mnom ne možete tako da razgovarate, vi uopšte ne znate ko sam ja! - okuražio se rešen da se suprotstavi.
-A koji si mi ti? - začkiljio je Miloš na pridošlicu, osećajući da je, ako ništa drugo, na pomolu zabava.
-Ja sam vukovac - odgovorio je Jovica.
Miloš me je pogledao kao da ne veruje rođenim ušima. Šansu koja mi se ovako iznenada ukazala nisam hteo da propustim. Dao sam rukom znak Milošu da ja preuzimam stvari u svoje ruke, i on je zaćutao.
-Vukovac, kažeš, zaista vukovac? - ustao sam i približio se mladiću - Mladi gospodine vukovče, u ime moga druga i mene, naročito, izvini, ja lično prvi put vidim živog vukovca, uvek sam mislio da su priče o vukovcima izmišljene - rekao sam, jedva se suzdržavajući da ne prasnem u smeh.
-Je li se tvoj otac zove Vuk, pa si zato vukovac? - dobacio je Miloš.
-Vukovac je onaj koji razred završava samo sa najboljim ocenama, znači sa svim peticama - požurio sam da objasnim.
Igra je tek počinjala i plašio sam se da je Miloš nekom nesmotrenošću ne prekine.
-Ja sam sve četiri godine srednje škole bio vukovac - ponosno je mladić dopunio moje objašnjenje.
-Izvini - rekao sam - mogu li u početku da te ne oslovljavam imenom, znaš ne poznajemo se još, nismo ni kolege, jer ti tek počinješ da studiraš, zvao bih te za sada: druže vukovče, ili skraćeno vukovče, ako nemaš ništa protiv.
-Smesti se na ovom praznom krevetu - rekao sam, uvodeći ga u sobu. Naš treći sustanar beše na nekoliko dana otišao u zavičaj.
-Verovatno si čuo da su ovde u studenjaku pravila rigorozna, greške se skupo plaćaju, naročito stradaju brucoši, jer nema ko da ih posavetuje šta treba da rade i kako da se ponašaju - krenuo sam sa pričom, dok su mi u stomaku od višednevne gladi krčala creva - Sa čime su te na recepciji doma zadužili? - pitao sam naoko brižno, i nastavio- Vidim, dali su ti jedno ćebe, a trebalo je dva, jednu jastučnicu, a trebalo je tri. Krajičkom oka sam primetio kako u korpi za otpatke, koju danima nismo praznili, ulazi miš, naš stalni ilegalac, koga nismo terali, niti se on nas plašio (skoro da je bio pripitomljen), i ideja se rodila sama od sebe: Nisu ti, koliko vidim, dali mačku - rekao sam, dajući licu vrlo ozbiljan i brižan izraz.
-Kakvu mačku?- pitao je junoša zbunjeno.
-E, pa vidiš, mladiću moj, nama miševi samo što ne odgrizu uši, evo pogledaj! - prišao sam i pomerio korpu iz koje je iskočio miš i pobegao ispod kreveta na kom smo sedeli.
-Ovaj je mali - dodao sam - tek se izlegao, mladunče pacova, a pacovi su koliko i mačke veliki, i mogu, kada su gladni, da zakolju čoveka, a gladni su uvek, zato svaki stanar doma, tamo gde se pacovi pojavljuju, ima pravo da dobije mačku.
Mladić je instinktivno podigao stopala od patosa.
-Niko mi nije rekao za mačku - kazao je zverajući po sobi.
-Odakle na recepciji doma znaju u kojoj sobi ima, a u kojoj nema miševa? Ima ih svuda: u autobusu, pozorištu, gradskoj skupštini, svuda ih ima, brate - priključio se razgovoru Miloš, očito iznenađen i zadovoljan njegovim tokom.
-Šta onda da radim? - pitao me momak, jer sam već zadobio njegovo poverenje.
-Lako ćemo to rešiti, sačekaj začas - rekao sam i prišao stolu. Iz adresara sam izvadio nekoliko bonova za javno kupatilo, i na poleđini jednog, čitko ispisao: ''Poštovani drugovi sa recepcije, donosiocu ove propusnice i redovnom studentu, vukovcu i stanaru ovog doma, isporučiti mačku.''
-Požuri - rekao sam pružajući papir - mi večeras izlazimo, a možda i nećemo ovde spavati, a kako nismo redovni studenti, na mačku nemamo pravo, jer smo samo preko leta dobili smeštaj, a miševi naprosto osete novajliju, zbog hrane koju brucoši donose, i ukoliko ne dobiješ mačku, neće ti biti lako. Pacovi moraju nečim da nahrane mlade - rekao sam i izgurao ga iz sobe. Vratio se posle nekoliko minuta sa iskreno zabrinutim izrazom na licu.
-Na recepciji trenutno nema nikog - rekao je utučeno.
U međuvremenu, Miloš i ja smo skovali plan kako da se ogrebemo za kintu.
-Snalazi se kako znaš - rekao je Miloš - prositi nećemo, ali da ću jednom umreti od gladi, to nikada nisam pomislio.
-Odakle si? - pitao sam Jovicu.
-Iz Pirota - odgovorio je.
-Baš iz Pirota?
-Ne baš, iz okoline.
-Idem ja do drugog bloka, da pogledam ima li tamo mačaka - rekao sam. Zadržao sam se u hodniku ispred vrata nekoliko minuta, a onda sam ušao u sobu gde je Miloš dremao, a mladić sa nestrpljenjem iščekivao moj povratak.
-Znaš - objasnio sam - nisi na vreme popunio određene formulare. Za ovaj blok je podela mačaka završena. I sada možemo dobiti mačku, ali mora da se plati.
-Imam novca, nije problem - požurio je Jovica sa upadicom, dok sam ja u glavi sabirao koliko može da košta dobar ručak u menzi na skveru, nešto sam morao doneti i Milošu, naravno, nisam smeo da zaboravim na piće. Tih dana Miloš je pio samo vinjak, kada ga je bilo.
Rekao sam koliko bi otprilike trebalo da košta jedna očuvana gladna mačka, jer, stručno sam objašnjavao, site mačke ne love. Kupio sam hranu, ali mi je falilo za piće. Vratio sam se ponovo u sobu.
-Nema običnih mačaka - kazao sam - ostale su samo šarene, a one su najbolji lovci, ali su nešto skuplje.
Vukovac mi je bez reči, rekao bih čak i sa ponosom, pružio dodatnu količinu novca. Namignuo sam Milošu i izašao. Vraćajući se sa prepunom kesom namirnica, primetio sam kako u obližnji kontejner uskače mačka. Pozvao sam nekoliko studenata koji su na stanici čekali autobus za grad da mi se pridruže u njenom hvatanju. Prethodno sam im objasnio o čemu se radi. Ni danas mi nije jasno kako smo, istina, uz nekoliko ogrebotina, uspeli da uhvatimo uplašenu mačku. Strpali smo je u kartonsku kutiju, i tako je naša soba dobila još jednog neočekivanog stanara.
Još kada smo počeli da joj dajemo hranu, mačka se sasvim odomaćila. Jovica je bio zadužen da je izvodi na terasu, da joj menja pesak... Ubrzo smo morali da se iselimo. Jovica i mačka su ostali da žive zajedno, na zadovoljstvo radoznale studentarije. Danima su potom studenti navraćali u sobu 1068 kako bi se uverili u istinitost ove priče, a vukovac i njegova mačka su lagano ulazili u legendu Studentskog grada.
Ja sam ubrzo izgubio interes za medicinu, jer nemam živaca da kasapim leševe, a miris formalina me je terao na povraćanje. Medicina je bila sve drugo od onoga što sam očekivao.
Upisao sam se na Pravni fakultet. Tu sam se osećao kao u zavičaju. Crnogorci su svoju decu mahom upisivali na prava. Završiti takve studije, značilo je deliti pravdu, biti advokat, ili sudija. A onaj ko ima zakon u rukama i moć da ga primenjuje – imao je sve. Sećam se šaljive priče o dvema Crnogorkama koje hvale svoje sinove. Jedna ponosno kaže:
-Moj sin je pravnik.
Druga odmahne rukom i sa ironičnim smeškom odgovara komšinici: Nije to ništa. Moj sin ima zvanje mnogo više od pravnika
-A šta je tvoj sin? - pita prva.
-Moj sin je pripravnik!- ponosno odgovori druga.
I dalje sam živeo u studenjaku. Mi stariji studenti smo voleli jesen. Tada bismo se podgojili, dok bismo u leto ulazili izgladneli i ofucani.
S jeseni, kada u Srbiji zavlada svinjokolj, a spremanje zimnice postane ritualan čin, roditelji šalju deci na studijama tovare hrane. Da se hrana ne bi pokvarila, studentarija je iznosi na terase soba, stavlja u najlonske kese, ili male lanene vreće, i veša na ogradu. Brucoši donose najviše hrane. Srećom po nas, izgladnele vukove, koji ne dobijamo ništa od naših kuća, oni su svake godine dobijali smeštaj u prizemlju, pa bismo mi noću, čim na nekoj terasi namirišemo hranu, krenuli u krađu, koja je po našem dubokom ubeđenju bila sasvim legalna. Sa zemlje se hrana nije mogla dohvatiti, ali to za nas nije bila smetnja, najlakši od nas bi se snažnijem popeo na ramena, odsekao kanap koji je vezivao metu, a potom bismo priređivali kolektivne gozbe.
Dok sam bio na pravima (čitava dva semestra), cimer mi je bio Žarko, Žare Cetinjski, ludak, kudikamo veći i od mene. Studirao je Ruski jezik sa ruskom književnošću, pa smo ga zvali Spasibo ili Tovarišč Žarko. Nosio sam dugu kosu (što je tada ulazilo u modu), dok je Žarko bio prvi ćelavac Studentskog grada. Naime, on je imao gustu kosu, ali se svako jutro brijao, i to britvom nasleđenom od dede, koju je oštrio na starinski način, o opasač. Jednom nas je ta njegova čuvena britva izvukla iz neprijatnosti. U to vreme svi smo imali nadimke: Žarko-Monstrum, Baja-Manijak, uz moje ime stajalo je ''Okrutni''. Trideset šestica je saobraćala od Zelenog venca do Studentskog grada. Behu to zglobni autobusi, tek prispeli u Beograd, uvek prepuni studentarije. Karta za prevoz se kupovala kod konduktera, koji je sedeo na ulazu, i nije moglo biti šverca, ili vožnje za džabaka. Nikada nismo imali novca, a pare koje bismo odvojili za markicu, obično bismo odmah potrošili za hranu, ili bioskop, na primer, ređe za pozorišnu predstavu, ali obavezno za utakmicu Zvezda – Partizan. Ko je još mislio o tome da plaća kartu za prevoz! Imali smo konduktere miljenike koji nas nisu dirali. Problem bi nastupio dolaskom nekog novajlije, pored kojeg ne bi ni ptica mogla da preleti. Žarko je nosio duge brkove, a la Filip Višnjić, koji su mu dosezali do ramena. Stvarno smo tada podsećali na strašila. Vraćali smo se iz grada. Ušavši u autobus, pokušali smo da se uguramo u gužvu i tako izbegnemo kontrolora na vratima. Na našu žalost, kondukteru smo odmah upali u oči, tražio je da kupimo kartu ili da na sledećoj stanici izađemo napolje. Dan je bio kišovit, mi po običaju lagano obučeni, nije nam se baš izlazilo, a svađa i ubeđivanje sa nepoznatim čovekom sigurno ne bi urodili plodom. Žarko je uvek sa sobom nosio dedinu britvu, i znajući to, rekao sam:
- Žare, brate moj, ovaj se jutros nije brijao.
Žarko je pogledao mene, pa konduktera. Klimnuo je glavom. Znao je šta sam mislio. Izvadio je britvu, lagano je otvorio, a onda je brzom kretnjom stavio pod grlo zapanjenom kondukteru.
- Neće ti smetati ako te obrijem na suvo. Čini mi se da si iz Bosne, a tamo je, kako sam čuo, uvreda brijanje sa sapunicom.
Priskočio sam sa druge strane, kako bih navodno pridržavao čovekovu glavu, dok brijanje ne bude završeno.
-I pazi, nemoj da ga posečeš kao onog iz Kovina. Možda čovek ima osetljivu kožu - rekao sam Žaretu.
-Pa ja sam, momci, obrijan, jutros sam se brijao! – zavapio je čovek, prestravljen obrtom događaja.
-Puštaj ti ovaj narod da izlazi i mani priču, moj drug je profesionalni berberin, ponekad mu ruke zadrhte, pa malo secne, ali ništa opasno, treba čoveku rutina. I zaista mi nije jasno zašto ga nakon brijanja uvek juri milicija. A onda i mene hapse kao da sam ja brijao. Ja samo držim ljudima glavu, i ukoliko ih moj drug poseče, onda uklonim krv da ne smeta. Samo je jednom onog Napoleona iz Vrbasa, ili Lovćenca, više se ne sećam odakle beše, malo jače posekao, pa su se posle borili za njegov život, ali druže, bila je to njegova greška, a ne moga prijatelja. Zlatno je pravilo, i to svaka budala treba da zna, da se za vreme brijanja čovek ne sme pomerati. Vidiš kako si ti miran! Kao bubica. Nema još ni kapi krvi. Bravo, Monstrume, bravo, majstor si, svaka ti čast! – hvalio sam ćutljivog berberina.
-Dece mi moje, brijao sam se, nemojte da me povredite! – molio je kondukter.
-Niko nema nameru da te bije, čoveče, mada si malčice, ali samo malčice zaslužio, pusti gospon Žareta na miru da radi svoj posao, šta se tu kreveljiš - rekao sam sam stežući ga za vrat.
-Možda se i jesi obrijao, ali traljavo, brate, traljavo, vidi moju ćelu, to je brijanje, ali dragi moj, zapamti: to je i veština. Nisi se izbrijao, eto gde je falinka, nema potrebe da osećaš krivicu, za takve stvari ja odgovaram, treba u svemu biti profesionalac, evo, ti u svom poslu zveraš, brate, da ti oba oka ispadnu. Svako neka radi svoj posao kako najbolje zna i ume, je li tako Okrutni? – pitao me je Žare berberin.
-Jeste, Monstrume – odgovorio sam potvrdno.
-Malo trucka ovaj autobus, pa mogu da te posečem, sačekaću do poslednje stanice da se zaustavi, pa ako bude hteo šofer, i njega ću da brijem, ne da bijem, čoveče, da brijem!
Studentarija u autobusu zna za zezanje, prave se nezainteresovani, kobajagi ništa ne primećuju. Jedan glasno kaže devojci, toliko glasno da svi čujemo:
-Izgleda da su ovo ona dvojica što su prošle nedelje povredili konduktera u šesnaestici.
-Jadan čovek, pisale su novine, ne zna se da li je preživeo – odgovara devojka.
Autobus napokon dolazi na poslednju stanicu. Žarko sklapa britvu, konduktera obliše graške znoja.
-Brijaću nekog drugog, ne volim bucmasta lica – kaže Žare izlazeći.
* * *
Na vratima moje sobe pisalo je: ''Sam među krokodilima'' (naslov sam izrezao iz novina). Sa unutrašnje strane vrata nalazio se spisak obaveza ostalih cimera, i nezaobilaznih deset zapovesti. Ne Mojsijevih i Božijih, već mojih: ''Ne viči 'hop' kada te preskaču'', ''Ne ljubi bližnjega svoga, nije higijenski'', ''Ako vam srce padne u gaće, ne zaboravite na higijenu'', ''Ako ti neko udari šamar, umesto drugog obraza, udari ga nogom u dupe''. Nekoliko dosetki i aforizama, kao na primer: ''Pametan čovek ode u četnike, a vrati se iz partizana'', ''Idem u bolji život, vratiću se za pola sata'', ''I najlepše noge se negde završavaju'', ''Ne secite me u korenu, tek sam ga pustio'' i slično. Sve to što beše ubeleženo na vratima, cimeri su morali da znaju da izdeklamuju kao pesmicu. Naravno, to nije važilo za Žarka i mene, jer se podrazumevalo da autori svoje delo znaju napamet, i na kraju, valjda se znalo ko je glavni i ko se pita u sobi.
Ono malo novca što smo dobijali od kuće nije moglo da pokrije ni one najosnovnije troškove života. Ako bismo uspeli da platimo sobu, ili kupimo bonove makar za jedan obrok dnevno u studentskoj menzi, bila bi prava nagrada. Za sve ostalo dovijali smo se na razne načine. Ja sam uporno obilazio redakcije ''Mladosti'', ''Studenta'' i ''Vidika'', pokušavao da se sprijateljim sa urednicima ovih studentskih glasila, nudio tekstove raznih sadržaja, a najviše one sa radnih akcija, na kojima nikada nisam učestvovao, ali sam poznavao ljude koji su nekada bili akcijaši, i bili voljni da pričaju dogodovštine iz prošlosti. Bile su to zanimljive priče, zanimljive možda meni, ali ne i za novine. Sećam se prvog honorara za tekstove objavljene u ''Mladosti'', zahvaljujući pre svega tadašnjem mladom, ali izuzetno talentovanom novinaru i uredniku ovog glasila, Zoranu Sekuliću, čoveku vrcavog duha, i uvek spremnog na šalu. Malo po crnogorskoj vezi, a malo i zbog lične simpatije, uživao sam naklonost ovog budućeg barda našeg novinarstva. On je, inače, bio rođeni brat tada čuvenog, i u to vreme poznatog po ekscesima, popularnog srpskog pesnika i boema, Aleksandra Sekulića, koji je sa svojim ''kloklotristima'' sedamdesetih godina pomerao ustaljene granice pesništva na ovim prostorima. Gajio sam iskrene simpatije prema ovoj grupi neobičnih pesnika, koji su se okupljali najčešće u Kameničkoj ulici, gde je Aca živeo, u to vreme bolje reći pio. Jednom sam i prenoćio kod njega. Miroljub, Adam i ostala bratija njihove družine, danima su zaposedali prostor ovog doma, gde je alkohol carevao, i bio ovim pesnicima značajan za život koliko i vazduh. Sećam se da mi je pri dolasku Aleksandar rekao da ugrabim neko mesto na vreme, ako mislim da prenoćim. Moja ulaznica je bila flaša lozovače, koju sam doneo iz Crne Gore. Iz dva razloga, doduše nepremostiva, nisam se mogao priključiti ovoj družini javnih pijanaca. Prvo, tek sam ulazio u svet literature, stidljivo, i korak po korak, bio sam suviše mlad, i najzad, prezirao sam alkohol, što se kod ove gospode nikako nije moglo tolerisati. U to vreme raznoraznih traganja, naročito pre studija, posebno me je privlačila filozofija istočnih naroda. Zanosio sam se izučavanjem knjiga o zen-budizmu, tako sam otkrio karate kao sport, koji je svoju istoriju nastanka temeljio i na ovom učenju. Moja stalna destinacija u toku dana bila je u Maršala Tita 2 – redakcija ''Mladosti''. Zoran mi je davao neobične zadatke. Pisao sam o manje poznatim sportovima: hazena, rafbal, lakros, bendi, pelota, indijaka. Moje kolege studenti su se divili otkuda ja sve to tako dobro znam. Zorana sam zaista voleo i kao čoveka, i prijatelja, mada je na moj račun znao često da napravi šalu, koja je zasmejavala i mene i ostale. Pričao je kako sam ga prvi put posetio u zimskom periodu, obučen samo u beli japanski kimono, sa crnim pojasem oko struka, i svežnjem rukopisa pesama ispod miške. Pesme sam bacio na sto, i po njegovoj priči, dajući licu strog izraz, rekao: ''Hoćeš li ti meni ovo objaviti ili nećeš?'' Tako sam bez poteškoća, objašnjavao je Zoki, ušao u srpsku literaturu. Vremenom je bilo sve više tekstova i sve manje honorara.