Posle nečije smrti postavljali su samo jedno pitanje: Je li imao svojih strasti... 10 страница
Novi i poslednji rat mojoj desetkovanoj porodici doneo je nesreću i ime gubitnika i izdajnika. Pleme se izdelilo. Jedni su se okrenuli partizanima komunistima, drugi su ostali verni kralju u egzilu i četnicima. Nakon rata, ni jedni ni drugi nisu profitirali zbog odabira koga je u ratu nametnuo inat i slučaj. Ovi što su se priklonili četnicima desetkovani su u toku rata. Moji stričevi partizani svi do jednog završili su na Golom otoku. ''Rat smo izgubili i mi i oni''- govorio je stric Nikola, koji je i posle rata otvoreno simpatisao četnike. Začudo, on je jedini u početku radio kao rukovodilac u državnoj firmi.
Bio je hrabar i rugao se svima odreda. Imao je pobratima Ciganina, čuvenog Orla Gabelja, kotlokrpa i čergara, koji nije mogao da se skrasi na jednom mestu. Kao i većina Cigana, tumarao je dolinom Tare i Polimlja, imao je brkove duge, kako se nama deci činilo, do ramena, jahao konja na čijim sapima su stalno zveckali bakarni tek okalajisani kotlovi. Znalo se da je Orle Gabelj bio u partizanima, da je imao spomenicu, da je nosio pištolj i da je Nikolu obožavao. I ja sam od rodbine najviše voleo strica Nikolu. Znao je da se približi nama klincima. Kupovao bi nam slatkiše, šalio se s nama, kao da smo već odrasli.
Bio je pesnik u duši. Njegovi ''Vrapci'', popularne šaljive pesme pune duha i poruge, učili su se napamet. Sećam se stihova:
''Sad mi pade na um ona priča
kad primiše onog u partiju,
Pa mu crno lice pocrvenje...''
zbog kojih je saslušavan u policiji, ali nije bilo dokaza da je on njihov tvorac, pa su ga brzo pustili.
Voleo je da recituje Njegoševe stihove iz Gorskog vijenca, prepevane u duhu Njegoševog jezika, ali sa novim porukama. Upamtio sam samo fragmente nekih uspešnijih prepeva:
''Što je ovo evo neko doba
Te sindikat ne pušta avaza?
Čujem lelek mladih pripravnika
Više valja dan klanjanja šefu
No studirat četiri godine.
Dok reč naša tri puta odjekne,
U svakoga glavnog direktora
Devet puta jednako se čuje.
Divne žrtve vidim na gomile
U hlad mi se svet pretvorio
A svi ljudi naduti puhovi.
Biro rada grdno sudilište
Nasred tebe Sodom Zapušio
Luna i krst dva časna simvola
Oboje se u pežou voze.
Studentima dati stipendiju
Grehota je o tom i misliti
Što radniku novi stan trebuje
Kad kiriju platiti ne može?
Ko potvrdu u opštini traži
Mučenik je od ovoga sveta
Direktora dok sam kritikova,
Levo mi je uvo zapevalo..
Tvrd je orah voćka čudnovata
Dva–tri skrcaj pa stavi protezu
/al od njega napraviše pitu/
vile će se grabiti kroz vekove
da vam vence dostojne sapletu
spomenik je našega junaštva
Crna Gora i njena privreda...''
Voleo je da se zapije sa društvom, i nije bilo čoveka koji je prolazio ovim delom Crne Gore da nije poznavao Nikolu. Piće mu je i došlo glave. Umro je mlad i u najvećim mukama.
-Ja sam popio alkohol, a alkohol je popio moju jetru, a bogami izgleda i pamet – našalio se nekoliko sati pre nego što je umro.
Prvu pesmu koju sam u životu napisao, pročitao sam jedino stricu Nikoli. Pomilovao me je po glavi i rekao:
-Piši ti i dalje, moj sinovče, neko će morati jednom i ove gluposti iz našeg života o nama da zapiše.
Ovakva pohvala se ne zaboravlja, i ja sam ove stričeve reči prihvatio kao zavetne, i u amanet ostavljene. Pišući kasnije mnoge priče, samo sam dodirnuo pojedine o stradanjima moje porodice, ali i to je za početak dovoljno da se bar neke od njih otrgnu i sačuvaju od zaborava, a tu pre svega mislim na ovu kratku pripovest o svom stricu.
Nije samo Orle Gabelj bio stričev miljenik. Čudaci su ga opsedali, što je njegovu ženu Ružu dovodilo do očaja. Sećam se anegdote vezane za neku od mnogobrojnih pijanki strica Nikole i njegove družine uoči Nove godine. Jedne noći, igrajući preferans sa dobrim prijateljem čije sam ime zaboravio, a koji beše upravnik hotela i čija se žena zvala Jelka, on je u šali predložio:
-Najbolje bi bilo da ovaj praznik proslavimo tako što bi ti meni dao Jelku za Novu godinu, a ja tebi Ružu za Prvi maj.
Njegov omiljeni lik je bio i Pavle Cupara, i ne samo on. Ovaj beskućnik i lutalica pojavio se odmah nakon rata, nije se znalo odakle je došao, niti se znalo njegovo prezime, umesto njega, narod mu pakosno dade nadimak Cupara, koji je Pavla dovodio do besa. Sigurno je bilo jedno, otkud god da je došao, Pavle se brzo odomaćio i naišao na simpatije meštana ove male crnogorske varoši. Prihvatili su ga i u okolnim selima. I Pavle je lutao od kuće do kuće, ali nikada nije prosio. Čekao bi da mu se da nešto malo da pojede, otišao bi blagosiljajući domaćina. Mi, klinci, smo ga se plašili, ponajviše zbog štapa kojim je često znao da nas tera, ili mami ako bismo mu dosađivali i bili neumereni u šalama na njegov račun.
Bio je krupan čovek, izboranog lica, gustih obrva koje su krile oštar pogled, brkova kakve je imao legendarni Sava Kovačević, heroj sa Sutjeske. Omiljena Pavlova priča beše vezana baš za Sutjesku. Navodno, on se borio sa Savom, rame uz rame. Savu je metak hteo, njega, eto, nije. Preživeo je Sutjesku i Neretvu, gde je preležao tifus, od kojeg su ostale posledice na nogama, tačnije stopalima, koje su se videle i golim okom. Stopala su mu se krivila u dva poluprstena prema unutrašnjoj strani. ''Imitira Šekularca!'' – šalili su se mojkovački mangupi. Nosio je opanke od opute, jer drugu obuću nije mogao da obuje. Vojnički šinjel donesen možda baš iz rata (ako je u ratu uopšte i bio), na glavi šajkača partizanka sa iskrzanom platnenom petokrakom. Ponekad bi se sam ponudio da iscepa drva, ili pomogne u nekom od poslova na selu. Ali, snaga ga je napuštala, život skitnice i beskućnika učinio je svoje.
-Kako ga sam bog udari mokrom čarapom po glavi, a lep čovek dok ne progovori – govorio je najstariji meštanin Milisav. Pavle je jednom prilikom ispričao kako se za njega i sve njegove Sutjeska bila fatalna.
-Nas braće je bilo osmorica. I svi smo otišli na Sutjesku. I svi smo tamo izginuli.
-Ako si i ti poginuo, onda ovo tvoj duh priča – dobacio je jedan od slušalaca. Ostali su se glasno nasmejali. Pamtio sam reči strica Nikole da se bolesnome i ludome ne treba smejati. Tu je i sam Bog umešao prste, i čemu od nesreće praviti porugu.
Greh je nesrećnoga vređati, a greh, ma kakav bio, ne zastareva. Cena se kad-tad mora platiti, a kada do plaćanja dođe, onda beri kožu na šiljak. Poštuj unesrećene više od onih kojima Gospod ni u čemu nije zakinuo. I tako sam ja bio možda i jedini dečak u kraju koji se Pavlu nikada nije narugao, ili mu nešto ružno rekao. Ostale klince Pavle je mamio na vrlo specifičan način, kako bi ih kaznio za uvrede i ismevanje. U jednoj ruci bi držao štap podignut kako bi njime prestupnike odalamio, a u drugoj na otvoreni dlan bi stavio nekoliko kockica šećera.
Onda bi govorio deci: -Na šećera, na šećera! - Naravno, niko sem mene nije prilazio. Pavle bi me pomilovao po kosi, i ja bih na kraju bio nagrađen onim istim kockama šećera, koje su imale da posluže kao mamac mangupariji. Danas, kada nesrećnog Pavla odavno nema, mogu da se pohvalim da sam jedini od njega dobio kompliment koji se možda i obistinjuje. Ukućani su se dugo smejali i zadirkivali me kada je prilikom jedne posete Pavle svečanim glasom izjavio da ''od čitavog plemena jedino ja idem njegovim stopama''.
-On je moje pameti, a vi svi ostali koliko vas god ima, možete samo da zapišavate bukve, i da se meni bolesnom starcu rugate i kerebečite.
Čim se pojavio u našem selu, oženili su ga Stanušom, rođenom sestrom narodnog heroja, čije ime je sa ponosom nosio kombinat drvne industrije u Mojkovcu. Nesrećnica je bila luđa od Pavla. Jednom je on rekao: ''Uvališe mi na prevaru sirotu.'' Znala je da odluta od kuće, i nije umela da se vrati dok je neko ne bi doveo nazad. Jednom se uputila peške ka Bijelom Polju, gradiću tridesetak kilometara udaljenom od Mojkovca. Našli su je mrtvu na pola puta. Pala je sa mosta, i tako završila svoj jadni život. Pavle je godinama žalio pokojnicu. Moj stric Nikola bi ga pokupio negde u gradu, doveo kući, naredio ženi da mu spremi obilan ručak, i još pride nešto da ponese. Dao bi mu košulju ili džemper. Pavle bi se u početku nećkao, ali bi Nikolin argument da heroji minulog rata ne smeju da idu odrpani i u zakrpama, prevagnuo, i Pavle bi pokupio zavežljaj i nestao, hvaleći domaćicu kuće do neba. ''Neka te đavo nosi, zajedno sa Nikolom!'' – rekla bi besno strina Ruža, ali je i dalje Nikoline neobične goste dočekivala sa punom pažnjom i onako kako običaji nalažu.
Pavle je nadživeo strica Nikolu. Pojavio se na sahrani, zalelekao: ''Lele, mene, brate moj Nikola, kamo lepe sreće da danas ti mene ovde pratiš!'' Tada smo svi pomislili da Pavle i nije bio toliko lud, koliko se verovalo da jeste. Našli su ga mrtvog jedne zime, smrznutog u štali u nekom mojkovačkom zaseoku.
Godinu dana pre nego što sam se uputio za Beograd na studije, upamtio sam još jednu zgodu iz Pavlovog života.
Bio je mesec maj, dan sunčan i lep. Živeli smo u staroj kući, dugim hodnikom izdeljenoj na dve polovine. Iznenada smo začuli lupnjavu po patosu,a onda se na vratima pojavio Pavle. Zaista je bilo teško da se uzdržimo od smeha.
-Ljudi moji - rekao je Pavle – najzad sam našao obuću za sebe. Tada sam ga prvi put video bez opanaka sa oputom. - Ove će trajati duže od mene – rekao je pokazujući na skijaške cipele ''Alpina'', koje mu je neko šale radi poklonio. - Malo me stežu, ali, razgaziću ja njih, ono, nisu za trčanje, ali vodu ne propuštaju i tvrđe su od kamena. Sutradan se pojavio, bez cipela, u starim opancima. - Ostavio sam ih za zimu, nosio sam ih tri dana, umalo mi duša na nos izađe, sačekaću da se malo osnaži i ojača, a i žuljeve su mi napravile – objašnjavao je.
Poslednji put sam ga video baš onoga dana kada sam sa Sonjom prilazio stričevoj kući. Sreo sam ga na putu, dok je gaveljao ka gradu, sa zavežljajem na već povijenim plećima.
-Ovo je moj stric Pavle. Običaj je da se stariji poljubi u ruku – rekao sam Sonji. I Sonja je možda bila prva osoba koja je to uradila u njegovom mučnom i teškom životu.
-Nemoj dete! – Pavle je trgao rukom kao oparen. - A čiji ti beše? - ponovo me je priupitao. - Vid me izdaje, a bogami i pamćenje. Ponovio sam čiji sam. - E, od dobroga, bogami. Čuvaj, sinovče moj, ovu vilu. Nebesku lepotu Bog ne daje svakome, pa ni ženama.
Kada je Sonja pokušala da poljubi ruku mome stricu Todoru, ovaj je zagrlio zaštitnički i rekao: - Opet ova moja pogan smišlja mangupluke. To je možda bio običaj, ali odavno više nije.
A onda je Sonja ispričala zgodu sa Pavlom, koja je izazvala smeh kod ukućana.
-Dok si u Crnoj Gori, ruke možete ljubiti samo jedno drugome, i nikom više, i nemoj više ništa da mu veruješ - rekao je stric i udaljio se za poslovima. Sonja je zapretila da će mi se svakako osvetiti zbog ove moje pakosne obmane. A onda smo oboje počeli da se smejemo.
Kofer punjen srećom