Sonju sam stalno zatrpavao pričama o ljudima iz svoga kraja
Meni je baš uzbudljiva priča o onom čoveku koga ste zvali Mali Soko. I smešna je i tužna. Želim ponovo da je čujem sa svim detaljima kojih se sećaš. Vredi je upamtiti – rekla je Sonja, i tako sam ja ovog puta ispričao donekle izmenjenu verziju priče o Koferu punjenom srećom.
B.J. su zvali Mali Soko, valjda i zbog toga što su njegovi pokreti bili hitri, a pogled vodnjikavih očiju oštar i odlučan. Važio je za mirnog i temeljnog čoveka.
-Kad neko sa strane čuje kako me meštani zovu, pomislio bi da sam rođen i da sam živeo u nekom američkom rezervatu za Indijance, a skoro i da jesam. Kud će veći Indijanci od ovih u mom komšiluku! Samo što ne nose ratničke boje, a ratnu sekiru ne moraju da iskopavaju, ona im je ili na ramenu ili na drvljaniku, zlu ne trebalo, ako zatreba - govorio je.
Bio je tih i miran čovek, živeo je povučeno, poznavao je sve zanate i bio spreman za bilo koji posao.
-Svega sam u životu imao sem sreće. Imao sam snage, i zdravlja, i pameti, mogao sam biti neko važan, ali nije se dalo. Kad god bih nešto značajnije pokušao, Bog zažmuri i posao propadne - govorio je.
Nije se ženio, mada je prve decenije nakon rata živeo sa Marijom Melanijom Job, pevačicom koju u grad beše doveo poznati kafedžija Obren Spasić, ženom lepih crta lica, još lepšeg glasa, jakih nogu i nešto punijeg stasa (''tipična Mađarica'', kako je gazda Obren objasnio). U varoši niko pre njenog dolaska nije video nijednu Mađaricu, a ako je neko kao gazda Obren, koji je stalno negde putovao, tako govorio, zašto bi bilo ko posumnjao u njegove reči?
Melanija i nije bilo baš tipično mađarsko ime, ali koga je to zanimalo. Zašto je baš od svih meštana Soko bio izabranik njenog srca, bila je tajna koju je samo ona znala. Bilo je i boljih, i imućnijih, i lepših od njega, ali odluke ženskog srca razum nikada nije pratio. One znaju da budu iracionalne i zbunjujuće. Ženske odluke su, kao i Božije, -neprozirne i nedokučive. Uostalom, čudni su putevi Gospodnji... Zbog ovog podviga Sokolu je porastao ugled, i priče o njemu da ga žene ne zanimaju pale su u vodu. ''Napokon sam zlobnicima vezao jezik u čvor.'' – rekao je jednom prilikom Soko.
Melanija je tvrdila da je grofovskog porekla, da im je ogromno imanje nakon rata u Vojvodini nacionalizovano, da je ostala bez ičega, sve su komunisti razgrabili, pričala je Sokolu, i on je bio ubeđen da je govorila istinu. Inače, Sokolova životna priča, sem ovog detalja druženja sa pevačicom Melanijom, mogla bi se svesti na svega nekoliko skoro beznačajnih momenata. Radio je u kombinatu za preradu drveta, u početku na utovaru i istovaru kamiona, koji su iz obližnjih šuma dopremali ogromne balvane, kasnije u pilani, kako je on, što u šali, što u zbilji govorio, ''na poslovima koji jedu zdravlje i koje niko neće.'' Na kraju, kada je snaga krenula da napušta njegovo telo, i kada je počeo da poboljeva, dobio je posao magacionera.
Posao, kako je on mislio, izuzetno odgovoran i važan. Delio je radnicima kišne kabanice, rukavice, alat i sve ostalo, vodeći precizno evidenciju zaduženja o svakom komadu izdate robe. Bio je ponosan što nikada nije pogrešio, i što je služio za primer kako se čuva i poštuje društvena imovina. Voleo je s vremena na vreme da se zapije, ali nikada toliko da ga izbace iz kafane, ili da od pića ne može da ode do kuće. Živeo je zaista skromno, i jedina pasija u njegovom životu, za koju su i ostali znali, beše predana igra na sreću. Nije bilo lutrije, ili bilo koje druge igre na sreću, koju on nije igrao. Ali, i u tome je imao meru. Govorio je kako je za sreću dovoljan i jedan mali najobičniji loz. ''Bog mi do sada nije udelio ni trunku radosti, mogao bi bar pod stare dane da me nagradi.'' Igrao je najčešće popularnu sportsku prognozu, ispunjavao samo jednu kolonu, nikada dve ili više njih. ''Toliko mogu od ove crkavice što zaradim da odvojim''- govorio je.
-A kada dobijem pare (inače, igrao je uvek istu kombinaciju), e, onda ima da sve utrošim na putovanje po svetu. Ako u mladosti nisam mogao da upoznajem raznorazna svetska čudesa i lepote, jos nije kasno da se do novih saznanja dođe.
I na čuđenje svih varošana, B.J. zvani Mali Soko, dobio je pare na lutriji. Bio je to šok za njega. U početku nije hteo da poveruje. A kada je napokon shvatio da je ipak bio miljenik sreće, doneo je brzu odluku da svoje snove pretoči u realnost.
-Imam para više nego što sam čitavog života zaradio i što ću zaraditi. Da ih nosim u grob, neću, i tamo mi ne trebaju. Naslednike nemam. Pare su za trošenje.
Uzeo je neplaćeno odsustvo na nekoliko meseci. Imao je dovoljno godina radnog staža. Razmišljao je i ranije da podnese zahtev za odlazak u penziju. To je i učinio pre puta, na koji se otisnuo jednog popodneva, sa koferom najneophodnijih stvari, i šačicom radoznalaca koja ga je ispratila sa perona, gledajući ga sa zavišću dok je ulazio u autobus. Mali Soko se u varoš vratio nakon dva meseca odsustvovanja, u istom odelu u kojem je pošao na put. Radoznalce je zadovoljio kratkom pričom da je obišao pola sveta, ali da ga svet nije prihvatio.
-Kasno sam krenuo - vajkao se – Ništa slađe od svoga kreveta i svoga korita - govorio je.
Ostala je zapamćena priča za koju se kasnije nije moglo sasvim sigurno tvrditi da je od njega potekla, jer Soko je ubrzo nakon povratka nađen mrtav u krevetu, umro je u snu, a očevici kažu da nikada nisu videli lice mrtvaca tako spokojno, sa tajanstvenim smeškom, koji kao da je govorio o životu, a ne o smrti. Sahranili su ga o trošku preduzeća, jer i pored sve premetačine nije nađen ni dinar od bogatstva koje je dobio igrajući na sreću. ''Sve je spiskao, sve pare, matori jarac'' - govorile su setno njegove prve komšije. A Soko je zauvek sa sobom odneo tajnu gde je potrošio onolike pare i kuda je sve putovao. Kasnije se u zgodnim prilikama pričalo kako je Soko putujući od grada do grada, birao jeftiniji smeštaj, i kako je jedne noći pred sam povratak zakonačio u nekom primorskom gradiću, u polupraznom hotelu neugledne spoljašnjosti, koji samo što se ne beše raspao. Sobe su bile mračne, prozori mali, zidovi tanki, vrata su škripala i jedva se držala na šarkama, kreveti sa vojničkim madracima, uski i neudobni. Sobe su mirisale na starost i buđ, ali to Sokolu umornom od putovanja nije smetalo. Koliko je puta on u životu prespavao na golom podu dok se nije skućio, ili u štali kod stoke u jaslama, umotan senom, opijen mirisima trava i vonjom stajskog đubriva. Ali tada je bio mlad, mogao je da prespava i na drvetu, ako je trebalo. Za njega, koji nije ni u čemu bio probirljiv, i koji nije znao za bolje, ovaj hotel u raspadanju beše sasvim dobar. Pre svega, cena prenoćišta nije bila visoka.
On je štedeo i nije se rasipao novcem. Njegovi meštani nisu znali da je deo novca otišao na porez državi, a ono što mu je preostalo i nije bilo mnogo da se nije moglo brzo potrošiti. Kako se bližio povratak kući, i pored umora, Soko nije uspevao da zaspi. Prevrtao se po krevetu. Smetala mu je graja koja je dopirala sa ulice. Nije večerao. Na glad se navikao odavno. ''Punog stomaka samo goveda mogu da spavaju'' – a svoju mršavost nije objašnjavao neredovnom ishranom, već je govorio: ''Šta će meso na sokola?'' Ponoć beše odmakla, a san nije dolazio na oči ovog neobičnog putnika-namernika. Začuo se žamor iz hodnika, prigušeni koraci su zastali, učinilo mu se, ispred njegove sobe. ''Možda neko želi da me opljačka'' – proletela mu je misao kroz glavu. Odahnuo je kada je čuo kako se susedna vrata otvaraju. Kroz tanke zidove sobe jasno je razaznavao glasove, i mogao je da čuje svaku reč ovih poznih posetilaca. Bilo ih je dvoje, muškarac i žena, i po boji i snazi glasova, Soko je zaključio da su posetioci mladi. ''Evo nevolje'' – pomislio je – ''ako se ovo dvoje late posla, noćas sve i da hoću za mene nema spavanja.'' Na sreću, ''mladenci'', kako ih je Soko krstio, prekinuše priču i on lagano poče da tone u naručje sna. Činilo mu se da nije ni trenuo kada su ga probudili glasovi i smeh iz susedne sobe. Seo je pomalo nervozno na ivicu kreveta, ustao i prošetao do prozora, zora je blago rudela, lagano izoštravajući usnule obrise nepoznatog gradića. Vratio se krevetu ne znajući šta da radi. Ionako beše lakosan. Znao je da više ne može zaspati, i da će dan sačekati budan u krevetu. Putovanje mu nije donelo željeno zadovoljstvo, umor i osećaj praznine bili su dominantniji od svega što je video i preživeo na ovom ne tako dugom putovanju.
Očito se par zabavljao i upuštao u igru koja i priliči mladosti. Krevet u njihovoj sobi je bolno škripao, smeh žene je nadjačavao glas muškarca, a onda se izdvojio piskutav ženski glas:
-Dragi, hajde sada ti budi gornji.
''Evo predstave, nije u redu da slušam što se tamo dešava'' – pomislio je Soko, ali čula su drugačije reagovala. Sluh kao da se beše izoštrio. Ubrzo potom, nakon škripe kreveta koja nije jenjavala, začuo se glas muškarca:
-Draga, budi sada ti malo gornja. I opet škripa i smeh žene koji je odavao zadovoljstvo.
-Bolje je da probamo i sa strane – opet se oglasio ženski glas.
''Ovo dvoje će se na kraju popeti na luster''– pomislio je Soko i osmeh mu je preleteo licem. Krevet je još žešće zaškripao, glasovi i smeh su utihnuli, ali samo za časak, i ponovo se začuo ženski glas:
-Dragi, hajdemo sada oboje gornji.
''Nema valjda i nekog trećeg u sobi!'' – zbunjeno je razmišljao Soko – ''Valjda sam i ja ponešto naučio od one Mađarice, ali da oboje budu gore, to moje oči nisu videle.'' Na kraju, radoznalost je uzela toliko maha da nije mogao da joj ne udovolji. Ustao je i izašao u hodnik. Patos je pod bosim stopalima škripao, ali ova buka nije mogla da nadjača onu što je dopirala iz susedne sobe. Zastao je načas, potom je lagano dohvatio kvaku, i još laganije otvorio komšijska vrata koja nisu bila zaključana.
Želeo je samo na tren da proviri. Ako ga i primete, reći će da je pogrešio sobu u mračnom hodniku, jer se inače toalet nalazio na njegovom početku. Čuđenju nije bilo kraja kada je ugledao kako dvoje mladih ljudi, muškarac i žena, sede na koferu prepunjenom stvarima pokušavajući da ga zatvore. Ova zgoda je bila nešto najneobičnije i jedino vredno priče i pamćenja sa njegovog, kako je govorio, zaludnog putešestvija.
Ovo nenadano putovanje bi imalo smisla da je na njega mogao da krene u ono vreme, kada je Mađarica Melanija govorila kako je za nju svet mali, koliko je mala i njegova soba, i da je njena čežnja za avanturom, koja se drugačije zove sreća, beskrajna.
-Ko ima sreće, taj je gospodar sveta – govorila je – ali sreća ne dolazi kada je dozivamo, i nije u novcu ili posedima. Sreća je u radosti koju nam Gospod daruje, i u ljudima koji je nose bez poteškoća, kao što nose odelo, ili kao što ja nosim haljinu. Sreća je u trenutku koji izgleda sve mi od reda prespavamo, ili ga jednostavno ne primetimo.
Čovekova najveća sreća jeste data u tome što je živeo. Možemo samo zamisliti šta bi jedan najobičniji kamen dao za jedan dan ovakve sreće, za jedan tren života.
Sa ovom mišlju i slikom živahne Mađarice Melanije Job, koja zajedno sa njime pokušava da zatvori kofer, koji umesto stvari skriva sreću, Mali Soko je utonuo u večni san.
* * *
Te godine, kada je Sonja prvi i poslednji put zajedno sa mnom posetila Crnu Goru, imali smo sreće da prisustvujemo neobičnom nadmetanju najpoznatijih crnogorskih lažova. U Mojkovac smo doputovali noću. Boravili smo nekoliko dana u ovom gradu ispod Bjelasice, prosto uživajući u lepoti nesvakidašnjeg krajolika. Penjali smo se na obližnje visove sa kojih smo grad i čitavu okolinu videli kao na dlanu. Planinarili smo besciljno lutajući gustim šumama. Pratili tok belojevičke reke ka njenom izvorištu. Posetili Šiško jezero. Družili se sa čobanima po nepreglednom prostranstvu naoko pitome planine. Posećivali svaki katun na koji bismo naišli. Pili tek pomuženo ovčije mleko. Brali borovnice.Vadili koren lincure, lekovit, a gorak kao otrov. Sonja je svoj mali torbak punila travama čudnog oblika, planinskim cvećem koje sporo vene, i lišćem drveća koje je raslo po obroncima planine. Voleli smo se na svakom mestu gde nije bilo ljudi. U šumi, na proplanku, u nekoj polunapuštenoj planinskoj kolibi, gde bismo se sklonili od kratkotrajnog letnjeg pljuska.
Sonja je insistirala da se penjemo do vrha planine, a vrhova je bilo mnogo, i kada bismo se domogli jednog, pomaljao se drugi, lepši i izazovniji, ali umora nije bilo.
-Kada se budem vratila u Dalmaciju, niko mi neće verovati da sam dodirivala nebo i oblake, i da sam bila iznad oblaka – govorila je ushićenim glasom.
Posmatrali smo usnulo Biogradsko jezero, kao u knjizi ukoričeno mešavinom čas crnogoričnog, čas listopadnog drveća.
-Ovo jezero je mogao stvoriti samo neki paganski zaljubljeni bog. Kako zavidim pticama koje mogu do mile volje da nadleću ovu lepotu i da se njome opijaju! - pomalo setnim glasom bi kazala Sonja.
Ja sam joj tada ispričao legendu o nastanku jezera.
Ogromna vrba je rasla nasred jezera u onom njegovom gornjem širem delu. ''Kako je to moguće?''- iskreno se čudila Sonja. Za sve što je njoj bilo neobično, neočekivano, ili je naprosto zbunjivalo, ja sam imao uvek spremno objašnjenje. Ovde sam se poslužio pričom koju sam još kao dete upamtio, mada se više ne sećam od koga sam je čuo. Nekada, na početku vremena, kada su snovi bili stvarniji od stvarnosti, i kada vreme nije bilo mera trajanja u čovekovom životu, ovde gde je sada bilo jezero nije bilo vode. Bio je tu prelepi proplanak oivičen istom ovom šumom. Na mestu gde sada raste usamljeno drvo bilo je gumno, tačnije, tu se nalazio zaboden kolac, oko koga se u krugu prostirao vršaj. Tadašnji gospodar ove lepote nije poštovao zakone prirode i zakone bogova. Krčio je uporno i lagano šumu, sekući prelepo drveće. Noću bi se čuli krici i plač duhova posečenog drveća, ali mrgodni domaćin se nije uzbuđivao, samo bi mrzovoljno pljunuo na zemlju i promrsio kroz polustisnute zube: ''Dokle će ove proklete sovuljage da mi remete san!'' Iz nekog od mnogobrojnih okolnih katuna doveo je devojku čudesne lepote sebi za ženu, napravio novu kuću, ali narav nije menjao. Bio je zao duh ove šume. Uništitelj lepote. ''Šuma jeste iznad mene kao i nebo. Nebo ne mogu dosegnuti, ali drveće mogu seći i seći...Trebaju mi livade, a ne šuma. Oranice, a ne puste utrine. Ne bojim se ni ljudi ni bogova. Ljudi me ne posećuju. A bogova da ima, sami bi raskrčili ovu odvratnu šumu, i ja se ne bih mučio'' – govorio je svojoj prelepoj nevesti. A onda je Gromovnik Ilija odlučio da zapečati sudbinu ovog lošeg čoveka. U toku vršaja, dok je domaćin gomilao snoplje žita, a njegova mlada žena terala konja da gazi žito, iz vedra neba udario je grom u kolac za koji se u tom trenutku pridržavao domaćin, pokušavajući da okrene konja na drugu stranu. Grom ga je spržio na mestu, a stradala je i njegova žena. Plamen je spalio žito, ali se dalje nije širio, zemlja se otvorila i iz nje je počela da kulja voda prekrivajući udolinu. Progutala je začas sve do obronaka šume, potapajući kuću, čiji će temelji zauvek ostati pod vodom. Sutradan, tako su pričali čobani sa okolnih brda, koji su očima punim neverice videli ovo čudo, na mestu gde je udario grom, voda je bila plitka da se mogla pregaziti, iz onog ostoža, kako se u tom kraju naziva kolac koji služi da se veže konop konja u vršaju, ili da se oko njega dene seno, niklo je vrbovo stablo, i za tren oka, gusta krošnja je bacila hladovinu na neobičnu grobnicu zlog čoveka i njegove zlosrećne žene.
Za Boga šume, ovo usamljeno drvo je bilo cvet koji je on položio na grob nesrećne neveste. Slušajući ovu priču, Sonji su se oči napunile suzama. Samo je zapitala:
-Živi li taj Bog još uvek u ovoj šumi?
-Gde bi drugde živeo? - odgovorio sam samouvereno stežući je u naručju.
-Baš mi je žao te mlade žene, čudi me samo zašto nju Bog šume nije poštedeo.
-Možda je tog dana bio mamuran, ili je ustao na levu nogu - rekao sam u šali, a Sonja me je samo prekorno pogledala.
* * *
Predložio sam Sonji da prisustvujemo takmičenju lažova, koje se po jubilarni prvi put, kako neko reče u šali, održavalo u Crnoj Gori, tačnije u Mojkovcu. ''I to čudo treba videti, mada ne vidim kako se ljudi u lažima mogu nadmetati'' – rekla je Sonja ne skrivajući da se još uvek nalazi pod utiskom priče o nastanku Biogradskog jezera.
Finale takmičara lažova održavalo se u velikoj sali dotrajalog hotela ''Brskovo'', predratnog zdanja, omiljenog sastajališta lokalnih pivopija i alkoholičara. Propozicije su bile veoma stroge. Žiri su činili dvojica uglednih meštana, uz trojicu ljudi sa strane, tako da je objektivnost u odlučivanju oko nagrada bila zagarantovana. Ustanovljena je i nagrada publike. Pobednik koji dobije većinu glasova prostim zbrajanjem, nosio je kući živo jagnje, a onog koga žiri proglasi za najboljeg, čekalo je pečeno. Pobednik je imao pravo da ga takođe ponese sa sobom, ili, ako bude voljan, da meso razdeli posetiocima.
Meštani, kao idejni tvorci ovog nadmetanja, imali su čak dvojicu finalista. Takmičari su bili dužni da na najubedljiviji način ispričaju laž koju niko nije čuo. Žiri bi delio ocene od jedan do deset. Takođe je odlučeno da se nastupa pod pseudonimom, mada se moglo zadržati i svoje pravo ime. Takmičar pod rednim brojem jedan izjavio je da se zove King Tračer Prvi, drugi se predstavio kao B.Lažo, treći meštanin se prijavio pod imenom Minhauzen Mlađi, četvrti se dičio imenom Niko Baronijus. Ova četvorica su u inače oštroj završnici ušli u samo finale, i među njima se tražio pobednik. Naravno da sam navijao za Minhauzena Mlađeg, komšiju i daljnjeg rođaka, kome je laž i pre ovog takmičenja bila okosnica života. Važio je za čoveka koji nikada nije rekao istinu, ali niko zbog njegovih laži nije imao problema. Minhauzen Mlađi neka u ovoj priči bude upamćen pod ovim ''umetničkim'' imenom, nije se služio prevarom, jer prevara i kreativna laž nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Posedovao je fantastičnu i bujnu maštu, kako je govorila moja strina, mimo ljudi, i zaista su retki u varoši i okolini razumeli, ili barem pokušali da shvate ovu njegovu stalnu potrebu da izmišlja događaje kojima niti je prisustvovao, niti su se kao takvi mogli bilo gde na svetu dogoditi.
Sa nestrpljenjem sam iščekivao njegovu laž. Takmičari su gotovo blistali od zadovoljstva, jer, eto, dogodilo se da laž napokon dobije legitimitet. Predsednik žirija je naglasio da je ovo takmičenje saveznog ranga, i da će u narednom periodu doći do duela pobednika na nivou republičkih lažova, i da zato žiri mora savesno da radi, mora biti strog, jer poznato je da u našoj državi, kako je rekao, ima toliko lažova, konkurencija je neverovatna, a u laganju nema amatera. Najmanja laž, ponovljena u ma kom obliku, svakoga od nas čini profesionalcem. Bilo je još hvale na račun ove do tada skoro nepriznate ''profesije''. ''Ovim proglašavam ovo značajno takmičenje otvorenim!'' – zaključio je govornik i prvi takmičar je počeo svoju priču.
-Svi me dobro poznajete, i znate da ovo što sada želim da vam iskreno i od srca ispričam, nije nikakva laž, već jedan splet neočekivanih događaja, čiji sam vinovnik, eto, igrom slučaja bio baš ja. Vi znate da sam nadaleko poznati ribolovac i lovac uopšte, to je moj omiljeni hobi, i mislim da sam ovaj vid zanimanja doveo do savršenstva. Molim vas samo za malo više pažnje i strpljenja, jer ova priča se nije dogodila u jednom danu, ali, poštujući propozicije takmičenja, ograničeno vreme nastupa, i vaše cenjeno strpljenje, ja ću se potruditi da vam je u najkraćim crtama ispričam.
Prošle godine, početkom maja meseca, jedne zore, koja mi se učinila pogodnom za lov, krenuo sam, kako rekoh, u osvit na pecanje. Uzeo sam potrebnu opremu. Bio sam odmoran i raspoložen, uveren da me čeka dobar ulov.
Ali ne dešava se uvek sve onako kako bismo mi želeli da nam se dogodi. Dan je bio pomalo tmuran i oblačan, tada u ovim našim brzim planinskim rekama riba grize na glistu, mada ja imam za takve vremenske prilike svoje specijalne mamce, o kojima, razumećete me, ne želim sada da govorim. Ribolovci imaju svoje male i velike tajne, a ovi moji mamci su moja velika tajna. Ne lezi vraže, dok sam ja stigao do reke, nebo je počelo naglo da se razvedrava, magla koja je pratila rečno korito jednostavno je iščilela, u sunčanom danu riba ide samo na crva, a ja takav mamac nisam imao. Razmišljajući šta da radim, umalo nisam doneo odluku da pokupim pecački pribor i vratim se doma, a opet, nije mi se praznih ruku išlo nazad, jer bi me ukućani zavitlavali, i moj ugled velikog ribolovca bi otišao u nepovrat. Svi u kući su znali da sam otišao na pecanje, smišljao sam šta da kažem da svoj neuspeh opravdam. Odjednom sam primetio kako mi uz tihu graju prilazi grupica ljudi. Pozdravili smo se. Nosili su štapove i celokupan pecački pribor. Začudo, imali su fantastičnu opremu, i ja sam, sa još većim čuđenjem, prepoznao vodeće ljude iz našeg političkog života. Nijednog ne bejah pre video uživo, sem na televiziji i u novinama, odjednom čitava bulumenta ovih glavešina je stajala tu ispred mene. ''Danas izgleda ne grizu'' – glasno je rekao tadašnji predsednik vlade. Ja sam se ponašao nezaintersovano, i kao da ih ne prepoznajem. Zamolio sam ih da pogledam kakve mamce imaju. ''Samo izvolite, kolega'' – rekao je jedan od ministara. Imali su baš one mamce koje sam ja bio zaboravio kod kuće. Krišom, da ne primete, promenio sam neupotrebljivi mamac i pustio plovak u vir. Riba je odmah zagrizla. Kad god bih zabacio, izvukao bih ribu. Oni su se sjatili oko mene, i gde bih god ja bacio mamac, i oni bi pokušali, ali ribe na njihovim udicama nije bilo. U pauzi, dok sam palio cigaretu, prišao mi je predsednik republike. Posmatrao me je nekoliko trenutaka bez reči, a onda je rekao: ''Svaka čast, čoveče, vi mora da ste onaj poznati ribolovac King Tračer Prvi.'' Kao što vidite, ako ste u nečemu najbolji, slava ide ispred vas. Rekao sam predsedniku: Bogami ste pogodili, a i vi ste meni odnekuda poznati. Da niste možda navraćali u našu mesnu zajednicu? ''Nisam sigurno'' – odgovorio mi je kroz smeh – ''ali bih morao kod vas, gospodine, da dođem na kurs iz ribolova.'' Ostavio sam družinu da se rekreira, krenuo sam puteljkom što je vodio ka cesti gde sam ostavio parkirani automobil. U gepeku sam uvek nosio spreman lovački karabin, jer kada ste u šumi, nikada ne znate gde se divljač nalazi, i kada može da se pojavi. Inače, karabin je moj lovački ponos. Gde pogledam – tu pogodim. Koliko ja dobro nišanim, toliko je to dobra puška. Učinilo mi se da iznad puta, dublje u šumi, čujem nekakvo kreštanje. Uzeo sam pušku, torbak sa delom ulova stavio sam u gepek. (Nisam rekao da sam veći do ulova ostavio predsedniku republike i njegovoj družini da se ne vrate nazad praznih šaka. Hteli su da mi plate, čak, što me zamalo naljutilo, pa sam možda isuviše grubo odbrusio pametnjakoviću da pravi ribolovac može da daruje lovinu, ali je nikada ne prodaje. Doduše, čovek se izvinio, i ja sam istog časa zaboravio na ovu malu neprijatnost.) Penjući se kozjom stazom uz vrlet, ubrzo sam otkrio o čemu se zapravo radilo. U gustiš granja beše upao orao ogromnih krila. Noge izviše pandži bile su deblje od mojih podlaktica, srećom po mene, bio je ranjen u krilo, pa njegova snaga nije dolazila do izražaja. Moram da napomenem cenjenom žiriju, i gospodi iz publike, da sam ja samo dobar lovac i veliki poznavalac svih vrsta divljači, pripovedanje je moja lošija strana, ali verujem da mi zbog ove falinke neće biti zamereno. Orla sam dopremio kući na selu gde je živela moja pokojna baba. Bila je nepokretna. Stalno smo je tokom dana zajedno sa krevetom iznosili u dvorište kuće, jednog dana bismo je stavljali na sunce, drugog u hladovinu. Ja sam orla hranio mesom kokošaka, ali nikome u selu nisam hteo da govorim o svom neobičnom ulovu. Jednog dana radio sam nešto na njivi ispred kuće. Babu smo izneli, ovoga puta je tražila da bude na suncu, kako bi joj se navodno stare kosti zgrejale. Svezao sam orla za krevet, podno babinih nogu, pazeći tako da je ne povredi, a kako se bio oporavio, stalno je širio krila pokušavajući da poleti, praveći pri tom hladovinu. Zaneo sam se u poslu, a onda sam začuo vrisku moje žene koja je nešto smirivala po kući, i kada je izašla, u dvorištu nije bilo ni kreveta, ni babe, ni orla. Dotrčao sam do kuće kao bez duše. Babe zaista nigde nije bilo. A onda je žena razrogačenih očiju uperila prst u nebo. Orao je kružio mašući lagano svojim ogromnim krilima, za sobom je vukao krevet, a onda se lagano spustio na zaravan izviše kuće. Baba je spavala kao top. Uneli smo je u kuću, i ja sam odlučio da orla više ne vezujem za babin krevet. A kada se ona toga dana kasno probudila, rekla nam je: ''Deco moja, sanjala sam da sam letela na krilima nekakve ogromne ptičurine, izgleda da se smrt smilovala i došla po mene. Daće Bog da mi duša, i ovo jadno i napaćeno telo napokon počinu.'' I sutradan je u snu umrla. Moja žena je jednog dana kradom odvezala orla, a meni je rekla da je sam kljunom pregrizao konop na nozi i odleteo. Da je moja pokojna baba živa, istu priču bi vam ispričala, barem što se nje, kreveta i orla tiče. Oni koji me bolje poznaju od vas, poštovani građani, znaju da ja nikada ne lažem, Bog mi je svedok da vam i ovoga puta govorim istinu, prema tome, neka istina i dalje govori umesto mene. Eto, to je kraj moje današnje priče.
Publika je uživala, ja sam se smejao, a Sonja je govornika gledala u neverici, donekle sa neskrivenim divljenjem. Skoro da je poverovala ovoj priči i pripovedaču. ''Ovo je predivna laž'' – šapnula mi je stežući moj dlan svojim dugim prstima.
Za reč se javio B. Lažo.
-Ja neću biti opširan kao moj kolega, čija me je pripovest ganula svojom slikovitošću i iskrenošću, pre svega. Ja sam običan čovek, bez nekog većeg obrazovanja, gradim grobnice i od toga izdržavam sebe i svojih osmoro dece. Dva puta sam se ženio, i još ću ako Bog da, ali to nije tema moje priče. Ja sam, kao što ovde mnogi znaju, meštanin, i deo moga imanja se nalazi pored same obale reke Tare. Stalno imam problema sa poplavama, od najezde jesenjih velikih voda jedva uspevam da pokupim i spasem ono što bih posejao. Od svega, na toj zemlji najbolje rađa kupus. To su tako velike glavice da ih dvojica moraju nositi. Naravno, ako je rodna godina, i ako na početku listike odbranim od gusenica. Kupus mi je najteže sačuvati kada dostigne veličinu ljudske glave. To je vreme parenja divljih zečeva, kojih u ovom kraju ima na stotine. Tada im se naročito povećava nadražaj gladi, i ja, ili neko od mojih ukućana, po čitavu noć moramo da budemo pored kupusa kako bismo ga sačuvali. Prošle godine sam imao ubedljivo najbolji rod. Taman kupus zarudeo, kad navališe zečevi. Našao sam se u čudu, ne znajući šta da radim. Jednog dana, dok sam usev zalivao, tako slučajno nogom udarim o oblutak što ga voda reke beše izbacila na obalu, i dođem na spasonosnu ideju. Pokupim pored vode oblutke, donesem ih i stavim pored svake izrasle glavice. I da skratim priču, glavicu kupusa pospem biberom. Čim noć padne, navali horda zečeva, zagrizu onako halapljivo kupus, biber uđe u njuške, zec kine, udari glavom o kamen oblutak, i na mestu ostane mrtav. Tako ja spasem kupus, i čitave prošle zime, ja i moja porodica jeli smo samo sušenu zečetinu. Zečetina sa kuvanim kupusom – da prste poližeš!
Gromoglasan aplauz naterao je govornika da se nekoliko puta pokloni publici. Sada se i Sonja smejala, a onda je moj rođak i komšija, Minhauzen Mlađi, autoritativno stao za govornicu.
-Gospodo draga, uvaženi članovi žirija, gosti sa strane – rukom je pokazao put mene i Sonje – ja vam danas neću pričati lovačke ili neke bajkovite priče. Ovo što ću vama reći je priča moga života, a takve su najčešće bolne, ali i poučne. Mnogi od vas znaju da sam ja za vreme one stare i prve Jugoslavije bio najpoznatiji pilot našeg vazduhoplovstva, koje je, kao i svuda u svetu što je bio slučaj, i kod nas bilo u početnom stepenu razvoja. Ne želim da vas zamaram detaljima i problematikom sa kojom smo se mi tada suočavali. Sve je bilo novo, neispitano i u praksi nedovoljno provereno. Svaki let je nosio rizik opasan po život, ali izazov je bio mnogo veći.
Nemačka se spremala na zavojevački rat. Evropa je dremala lečeći rane od ne tako davno minulog svetskog rata. Beda, nezaposlenost u čitavom svetu je bila ogromna, a posao kojim sam se ja bavio je garantovao sigurnu i dobru zaradu, mada, opet da ponovim, ne bez opasnosti. Ne može čovek u životu imati i jare i pare. Ne kaže se u narodu džabe: Riskir – profitir. Moram da kažem da sebe ne smatram vidovitim čovekom, ali predosećao sam da će do novog rata doći. Ono, čitao sam Nostradamusa i znao šta su prorekli oni naši proroci u Kremnima. Rat je kucao na vrata i naše države. Uzalud sam upozoravao svoje pretpostavljene, tražio da me kralj lično primi, ali ko je ozbiljno shvatao jednog golobradog, iako talentovanog, pilota našeg ratnog vazduhoplovstva. Razočaran zbog nemoći da bilo šta izmenim, pisao sam raznim ministarstvima upozoravajuća pisma, da bi mi se to na kraju obilo o glavu. Izgubio sam mesto u službi. Rečeno mi je da dalje ne mogu da letim, što je za mene bilo poražavajuće. Na brzinu sam doneo odluku da napustim Jugoslaviju i da se kao mnogi naši ljudi otisnem preko ''bare'' u potrazi za srećom. Stupio sam u kontakt sa osobljem iz Američke ambasade, i tako je došlo do inicijative da u Americi obučavam njihove neiskusne pilote. Ja sam, iako mlad, imao reputaciju neustrašivog letača, a to što sam upozoravao da će nam manijak Hitler svima zapržiti čorbu, Amerikance uopšte nije iznenadilo. Njih je Hitler posebno iznervirao kada nije hteo da prisustvuje uručenju zlatnih olimpijskih medalja Džesiju Ovensu, višestrukom šampionu na Olimpijadi u Berlinu, koji je, kao što svi znate, bio crnac, a rasista Hitler to nije mogao da podnese. U predvečerje samog rata krenuo sam brodom iz Italije za Ameriku, putovalo se dugo, nedeljama. Maštao sam da okean prelećem avionom, ne sluteći da će se moji snovi u bliskoj budućnosti više puta obistiniti. U Njujorku je trebalo da me sačekaju ljudi iz američkog vazduhoplovstva i odmah proslede u neku od vojnih baza u Teksasu. Brod je bio krcat putnicima, moram da priznam da sam se prvi put u životu uplašio. Stalno mi je lebdela slika moćnog Titanika kako tone, i kako se u vodama okeana davi na hiljade nemoćnih ljudi. Brod kojim smo se uputili na ovo neizvesno putovanje u poređenju sa slavnim i maleroznim Titanikom beše obična krntija, igračka za malo veću buru. Srećom, putovanje je prošlo bez incidenata. Na dokove Njujorka brod je prispeo u ranim poslepodnevnim satima meseca septembra 1939. godine. Na keju se okupilo na desetine hiljada ljudi, između gomile sveta beše prostrt stotinak metara dugi crveni tepih. Pripremajući se da napustim brod, pomislio sam da je sa nama putovao inkognito neki poznati svetski državnik, možda i sam predsednik SAD-a. Pitao sam se kako ću prepoznati ljude sa kojima imam ugovoren susret. Uzdao sam se u sreću. Kada sam se pomolio na stepeništu pri izlasku sa broda, noge su mi se presekle, a dah zastao u grlu od čuđenja, kada sam razabrao da to mnoštvo ljudi kliče moje ime. Amerikanci su mi priredili veličanstven doček, i to se ne zaboravlja.
Znaju, brate, da kupe čoveka pažnjom, a bogami i parama, ostajete im zahvalni čitavog života. Odmah sam se uputio u vojnu bazu. Da malo skratim priču, obuka pilota je bila izuzetno naporna, jer se radilo o hrabrim, ali neukim ljudima. Bio sam zadužen za eskadrilu teških bombardera, jednim takvim će biti na sam kraj rata prenesena i ona čuvena atomska bomba, koja je razorila Hirošimu i Nagasaki. Amerika je dugo oklevala da stupi u rat sa Nemačkom, koja je pod svoju čizmu već bila stavila čitavu Evropu, i polagano osvajala ostatak sveta. Četrdeset treće smo napokon krenuli u akciju. Leteli smo noću, da bismo u zoru bombe istovarali po Nemačkoj i Normandiji. Pripremalo se veliko ratno finale i bez Amerike kraj rata se nije mogao naslutiti.
Znao sam da je moja država odmah kapitulirala, da je vojska razbijena, ono malo aviona što smo imali uništeno, a piloti herojski izginuli. Ono, ni ja nisam bio siguran da ću kraj rata živ dočekati. I zamalo tako da bude. Danima sam imao neki loš predosećaj, koji sebi nisam mogao da objasnim, i čovek zaista sam prizove đavola kada se najmanje zlu nada. Poslednji naš let ka već pomenutoj Normandiji, trebalo je napokon da razbije otpor neprijatelja i omogući nesmetano iskrcavanje kopnenih savezničkih trupa, jer znalo se, gde vojnička stopa ne dođe, tu slobode nema.
Dan je bio vedar, na nebu nigde oblačka, nešto smo sporije leteli zbog velikog tovara. Taman smo se oslobodili tereta bombi, kada sam začuo uspaničeni glas pilota iz susedne letilice. ''Plavi Soko Crnoj Ptici, Plavi Soko Crnoj Ptici''- glasno je vikao – ''neprijateljski lovci napadaju!'' Pretila je vazdušna bitka, u kojoj naši bombarderi skoro da nisu imali šansi protiv brzih nemačkih lovaca presretača. Video sam kako jedan, pa odmah i drugi avion iz moje eskadrile završavaju u plamenu. Nisam znao jesu li piloti uspeli da se katapultiraju, komandovao sam zbijanje formacije i bekstvo na oslobođenu teritoriju. Ako današnji dan preživim, mislio sam, slaviću ga kao novi rođendan.
Na mene se ustremio lovac presretač, zujao je kao osica, čas gore, čas dole, čas napred, čas nazad. Svi moji manevri, znanje, rutina i umeće nisu pomagali da se napasti otresem. I ljudi moji, kad maler krene ništa ga ne može zaustaviti. Pilot lovca je dobro nišanio. Začuo sam fijuk i metak mi je odsekao krilo. Iskrivio sam se u sedištu na tu stranu da održim ravnotežu, ali drugim metkom, pilot zločinac mi je odstranio i drugo krilo. Podigao sam se na prste, oklevajući da li da se katapultiram, ili da onako nošen inercijom uđem u oblake. Odlučio sam u magnovenju da još malo sačekam, znao sam da sam sa padobranom idealna meta, i bogzna šta me dole na zemlji čekalo. Srećom, uspeo sam da uđem u oblak. Izgasio sam motore aviona i sa oblakom nastavio da letim. Odjednom, ovako kao što vas sada ja gledam, nestalo je oblaka, a ispred mene se našla ogromna stena planine...
Pripovedač je zastao načas da uzme vazduha, a jedan nestrpljivi slušalac iz prvog reda je ustao besno govoreći:
-Slušaj ti Minhauzene, ili već kako se zoveš, ako sad ne pogineš, j* ti oca očinskoga!
Govornik je nemoćno pogledao put žirija i napustio govornicu. Žamor i galama su prekinuli takmičenje. Na kraju je ova priča-laž proglašena najboljom.
Mnogo godina kasnije, kada je Sonja živela samo u mojoj bolnoj uspomeni, posećujući rodni kraj, sreo sam se sa Minhauzenom Mlađim.
-Nisam više Mlađi, stari se, prijatelju moj – rekao mi je setno.
-Boga ti, reci mi - pitao sam ga – kako se završila ona tvoja ratna avantura?
-Koja ratna avantura? - pitao me je začuđeno. Podsetio sam ga na takmičenje i njegovu priču koja je prekinuta onako neočekivano.
-E baš ste vi školarci neki glupi ljudi! U pravu je moja strina Milica kada kaže da nema veće budale od školovane budale – rekao je gledajući me sažaljivo – Pa čoveče božiji, stena je bila fatamorgana, zamor i sve ostalo, znaš već...
Nasmejao sam se od srca. Predložio sam Minhauzenu da odemo tog popodneva na pecanje niz Lever-Taru. Ušao je bez reči u moj auto. Zamolio sam ga da ugasi cigaretu koju je zapalio čim se udobno uvalio u sedište.
-Znaš, smeta mi miris duvana - objasnio sam mu. Bez negodovanja je ugasio cigaretu, i izbacio njene ostatke kroz prozor. Putovali smo prelepim kanjonom Tare.
-Pogledaj onu stenu - pokazao je rukom ka vrhu strme litice, glatke kao staklo, koja se kao koplje zarivala u dubinu, gde reka beše izdubila korito.
-Vidiš li onu pećinu?
-Vidim - rekao sam.
-E onde ne može niko živ da dođe.
Slegao sam ramenima, poput čoveka zadovoljnog datim objašnjenjem. Vraćajući se ponovo mi je pokazao istu pećinu i rekao kao da nastavlja tek izgovorenu misao:
-E onde sam vraćajući se iz lova jedno veče prespavao.
Nisam mogao da odolim, kazao sam mu:
-Danas kad smo dolazili tvrdio si da do onog mesta niko živi ne može da dođe.
-Zna Minhauzen put – odgovorio je i razgovor je bio završen.
Malo pre toga, dok smo se peli puteljkom koji je vodio od reke do ostavljenog auta, odigrala se mala Minhauzenova osveta.
-Stani - rekao mi je, i ja sam se ukopao u mestu.
-Vidiš ovo mesto ovde?
Klimnuo sam glavom, i dalje ćuteći.
-E ovde sam jedne večeri sreo medveda. Vraćao sam se isto ovako iz ribolova i on je stajao baš tu, gde ti stojiš, a ja ovako ovde. Brk u brk.
-I nije te napao? - pitao sam radoznalo, ne znajući da ulećem u njegovu vešto postavljenu zamku.
-Ne, nije me napao. Ja zapalim hladnokrvno cigaretu, a medvedi ne podnose miris cigarete.
Počeo sam da se smejem. Bila je to Minhauzenova mala osveta koju je smišljao tokom čitavog popodneva.
-Zapali, makar se ja ugušio - rekao sam ulazeći u kola, i dalje se smejući - Odavno me neko na tako originalan i duhovit način nije zaskočio.
Minhauzen je voleo moje društvo, jer niko drugi nije imao strpljenja da do kraja sasluša njegove neverovatne priče.
Slušalac, dobar slušalac je uvek inspiracija govorniku. Sećam se da smo pre odlaska iz Mojkovca Sonja i ja sreli na stanici Minhauzena, koji je nekim izuzetno važnim poslom putovao za Podgoricu. Na svako moje nastojanje da nam otkrije o čemu se zapravo radi, rekao bi da to nije za priču, niti za tuđe uši. Na kraju, pozdravljajući se sa nama, rekao je šeretski Sonji: ''Gde ti oči behu, dete moje, ovakvo čudovište kakav je moj sestrić, ja ne bih ni u štali držao.''
Prošle su godine, moja i Sonjina životna priča beše definitivno utonula u čeljusti gorkog prisećanja na minulu zajedničku sreću. Nakon niza godina, pri nenadanom susretu u holu Zagrebačke kreditne banke na Novom Beogradu, gde je, kako se ispostavilo, bila zaposlena, i kada je u prvom trenutku nisam prepoznao, rekla mi je da je mnogo toga iz naše bivše priče prepustila zaboravu, i mada vreme nagriza svaku uspomenu, nikada nije zaboravila autentični lik moga rođaka Minhauzena Mlađeg, i njegovu nesvakidašnju ispovest. Pitala me je da li se i dalje održavaju takmičenja lažova. Odgovorio sam da ne znam pouzdano. Setio sam se da mi je jednom Minhauzen rekao da ovi školovani lažovi kroje odelo sudbine onako kakvo niko od nas ne želi da nosi. Svi mi za koje je laž bila zabava, a ne sredstvo obmane, sada smo za ove nove lažove na vlasti mala deca, najobičniji početnici.
-Ni sam ne znam - priznao mi je tada u napadu neočekivane iskrenosti – zašto sam u mladosti počeo da lažem. Bila je to moja fantazija, i ja sam zaista verovao da lažući govorim neku svoju istinu. Danas kada i kažem nešto istinito, jezik mi zabridi, stid me obuzme kao da su me ulovili u krađi. Reći danas nešto istinito jeste najveća moguća sramota, i predstavlja opasnost. Hromi Daba nam je na čelu države, ishlapio, i sa onom preostalom nogom što viri iz groba, ali zucni majčin sine i slova ako smeš. Noć te pojede kao da je četrdeset osma.
Najstrašnije mi je što mi ni laž više nije pouzdana. Jednom su me priveli na saslušanje, jer sam novopečenom policajcu rekao da sam iz zatrke preskočio Taru, tamo gde je najšira.
On je poverovao, i sve to lepo ubeležio u zapisnik. Rekao mi je da ja tako skačući kršim zakon, i navodim mlađariju da pokuša isto da uradi. A to je opasnost, neuki mogu da padnu u vodu i utope se. I nije njegovo da razmišlja o tome što živ stvor ne može preskočiti reku široku pedeset metara. On ne mora da leči, već da spreči. Platio sam kaznu za izmišljeni skok, i od tada više, moj sinovče, laž ne prizivam u zaštitu. Tek danas i sada mi je tako žao istine. Od postanja ona nije bila na većim mukama. A mi smo narod koji će istinu istrebiti kao i šarene konje. Besmislena je laž koja nema istinu da joj čuči nad glavom. Onda to više i nije laž. Ako istine nema, laž je jedina istina za koju znamo. Iz takvih snova bolje je da se nikada ne probudimo. Jer svako buđenje biće tada i poslednje. Ako je istina mrtva, ako je definitivno nema, ko će onda da potvrdi da nas je bilo, i da nas još uvek ima. Umesto nas razgovore će voditi naši duhovi, ili neke spodobe koje će nositi naša imena, i našu odeću, ali to nećemo biti mi – zaključio je Minhauzen Mlađi tužnim glasom, i udaljio se umornim korakom.
* * *
Iz višedecenijskog dremeža i uspavanosti te godine je Crnu Goru pogodio snažan zemljotres. Sreća u nesreći je bila što se glavni udar dogodio pred zoru u nedelju, neradnim danom. Turistička sezona još nije bila u jeku, hoteli prazni, onih stotinak ljudi što je stradalo nalazilo se u kućama. Ova neočekivana prirodna katastrofa je šokantno delovala na čitavo stanovništvo ove male jugorepublike. Narodu naviklom kroz istoriju na sve oblike stradanja, bilo bi mnogo lakše da je mogao sagledati realne korene nesreći koja ga beše zadesila. Ovako, nečemu što je dolazilo iz utrobe zemlje, ili od Boga razljućenog ko zna čime, svejedno, nije se moglo suprotstaviti. Takvu vrstu nemoći Crnogorci nisu poznavali. Bila im je strana i nepojmljiva, kao i sve ostalo što je pripadalo zakonima i čudima prirode, a ne ljudima. Za sve što bi dolazilo od čoveka našlo bi se leka. Iskustvo, pamet, snaga i tradicija u ovakvim situacijama kada se zgrade i kuće ruše kao kule od karata, nisu značili ništa. Život je zavisio od milosti slučaja i sudbine. A to nisu bili pouzdani čuvari ljudskog života i dobara.
Nalazio sam se na Cetinju, i poput ostalih sugrađana, zemljotres sam doživeo sa zebnjom i strahom. Bio je to strah od nemoći i pred misterijom, koja je do tada kao zla neman dremala u utrobi zemlje, u nekakvim apstraktnim prostranstvima. Znalo se za takve pojave, barem iz priče, ali uvek se to dešavalo negde drugde, nekom drugom i daleko odavde. Činilo se preuveličano, i da nije baš tako strašno kako su novine pisale, a televizija ove priče užasa i stradanja pokrivala slikom. Bio je to trenutak kada sam se prvi put suočio sa zakonima neminovnosti, prolaznosti, zakonima prirode koji su stariji i značajniji od onih koje je čovek tako nespretno stvarao tokom svog razvoja, i na štetu iste te prirode. Kad god zastranimo, priroda se pobuni i usledi kazna i katastrofa, ali ove lekcije opomene kao da nemaju efekta, i ne utiču na ljudsku populaciju. Možda bi nas otreznio smak sveta pre definitivnog kraja, u onom deliću sekunde kada se ništa ne može izmeniti. Na svako pomeranje tla istrčali bi iz kuća i sa zebnjom se kasnije vraćali u domove, koji nam ne behu nikakva zaštita. Nije bilo heroja, i niko se nije izdvajao preteranom hrabrošću.
Sonja je doputovala na Cetinje nekoliko dana nakon zemljotresa. Brinula je, i nije želela da budem sam, iako je glavna opasnost bila minula. Pričao sam joj o nepoznatom strahu, kao o nečemu što me je potpuno otreznilo. Tih godina u svemu sam tražio prisustvo lepote, korene lepog. U ovom čudu – lepote nije bilo. Rekao sam Sonji da je ovo još jedna u nizu sudbinskih igrarija, gde nema pobednika i poraženih. Činilo mi se tada da je baš nepoznati strah maksimalno pomerio ka kosmičkim prostranstvima silnu količinu ljubavi koju sam gajio prema Sonji, ali sada oplemenjenu činjenicom da se život nastavlja, i da se nova šansa ukazala, a moglo je sve u trenu da nestane. I ljubav i sreća, i život, koji je sreću izrodio.
Moja majka je Sonju prihvatila sa umerenom rezervom neiskrene dobrodošlice, manirom samohrane žene, kojoj je nekakva belosvetska namiguša začarala sina jedinca.
Razočaran ovakvim ponašanjem majke, odlučio sam da sa Sonjom nekoliko poslednjih dana njenog boravka na Cetinju provedem u tek sagrađenom hotelu ''Park''. Iz tog vremena sećam se jednog poslepodneva, u tipično cetinjskom danu, koji je osvanuo obasjan suncem, da bi jutarnja magla obroncima Lovćena i Štirovnika najavila čuvenu cetinjsku kišu. O tim kišama sam mnogo pričao Sonji. Kao klinac, voleo sam da šetam cetinjskim ulicama dok kiša lije kao iz kabla, bez kišobrana, osećajući svaku kap na sebi kao dar nebesa. Verovao sam tada da svaka biljka, i čovek, na kiši brže rastu, i kada bih ušao u kuću onako mokar, stajao bih uz dovratnik mereći visinu, ubeđen da sam i toga dana porastao bar za nekoliko centimetara.
-Kako je moguće da samo ti pokisneš do gole kože kad god kiša pada, zar nemaš toliko pameti da se negde skloniš dok nevreme ne prođe! – negodovala je majka dajući mi suvu odeću. Nisam ni pokušao da joj poverim svoju tajnu i verovanje da mi kiša pomaže da odrastem. I zaista, rastao sam na kiši, ali cetinjske kiše nisu uvek bile lepe i prijatne. S jeseni i zimi behu hladne, i nekako drugačijeg ukusa, slankasto-bljutave. Nisu kao letnje donosile osveženje. Nakon prestanka kiše, izazivale su setu koja je danima ostajala da pritiska i da stoji kao teret, nevidljiv a sveprisutan. Moja majka je iz dna duše mrzela kišu.
-Kiša ti je uzela oca – jednom mi je kazala majka – baš kiša, prokleta kiša.
U neku ruku bila je u pravu. Moj otac se utopio kada je imao dvadeset i dve godine. Majka je ostala udovica sa nepunih devetnaest. Udala se u šesnaestoj. Stric mi je jednom ispričao da je moj otac bio jako sujeveran čovek, i da mu je u večitom kalendaru pisalo da se te godine kada je stradao čuva od vode. Čitavo leto nije hteo da ode do reke, ili jezera na plivanje. ''Sudbinu ne treba izazivati''-govorio je. A onda je došla jesen, usledile su danonoćne kiše, reka Tara je nabujala noseći sve što bi joj se našlo na putu. Stradala su polja i priobalne kuće. Tog kobnog popodneva moj otac se ukrcao u autobus u Kolašinu da bi došao do Mojkovca, gde je sa tek osnovanom porodicom živeo. Nesreća se dogodila na reci Štitarici, kod istoimenog sela, voda je potkopala most, i kada je naišao autobus prepunjen putnicima, most se srušio u vodu. Bila je to kratkotrajna agonija. Golema snaga vode nosila je i prevrtala autobus kao perce. Jedna stena je zaustavila ovo tumbanje, inače bi se svi u autobusu podavili. Putnike je uhvatila panika. Preživeli kažu da je moj otac pre nego što je iskočio iz autobusa rekao: ''Ipak će mi voda doći glave.'' On i još šestorica su pokušali da plivajući dođu do obale. Svi su se utopili. Obala je, činilo im se, bila tako blizu. ''Nismo pacovi da se ovako u kavezu svi podavimo'' – još je rekao moj otac, i prvi skočio u mutne talase. Kažu da je jedini on doplivao do obale, a onda je, kao i ostali, nestao u talasima. Drugi koji nisu imali hrabrosti da se upuste u borbu sa stihijom, preživeli su zahvaljujući seljanima koji su ih konopima jednog po jednog izvlačili na obalu. Oca su našli nekih pedesetak kilometara nizvodno. Majka se nikada nije oporavila od šoka koji je doživela nakon tragične smrti muža. Od tada je patološki mrzela i vodu i kišu.
Tog popodneva prvi put sam osetio kako se Sonja na nekakav neobjašnjiv način udaljava od mene. Oblaci su bili teški i mračni, nebom su parale munje, gromovi su nemilice pogađali okolna brda. Pokušao sam da je zagrlim, onako zaštitnički, jer svaki prasak sa neba izazivao je trzaj na njenom licu, koji joj je ružio lepotu. Sklonila je moju ruku sa ramena.
Zamolila me je da je ne dodirujem. Čitao sam neku knjigu i zadremao. Kada sam se probudio, video sam je kako nepomično stoji uz okvir prozora. Pitao sam je šta posmatra tako uporno. Odgovorila je nekako odsutno, kao da mene nije bilo u sobi:
-Samo ti dremaj, a ja ću i dalje da čekam svoju kišu.
Izraz njenog lica govorio je više i ubedljivije od njenih reči. Bila je u prostranstvima fantazije, gde za mene toga dana nije bilo mesta. Opet priroda na delu pobeđuje čoveka, mislio sam i okrenuo se ka zidu, i pomalo tužan posmatrao Čermakovu reprodukciju ''Ranjenog Crnogorca na nosilima'', koja je ukrašavala hotelsku sobu. Udubio sam se u sliku, začuđen, kako je umetnik uspeo da ovekoveči trenutak koji se kao i čitav život samo jednom rađa i obznanjuje. Pomislio sam da jedino umetnost uspeva da u istu ravan postavi čoveka i božansku emanaciju, ali ako je božansko večno, ovo što dolazi od čoveka traje samo trenutak, koji umetnost vešto beleži i udeva u klupko večnosti. Ono što umetnost ne dodiruje, naoko traje, vidljivo je, ali izmiče zakonima večnosti, i brzo mine, ostavljajući osećaj nedorečenosti i one neprebolne trajne nemoći kakvu starost i poslednje godine života donose. Sonju je za ovo kratko vreme hvatao prepoznatljivi sindrom cetinjskog ludila, jedinstvenog pod kapom nebeskom, sindrom one početne melanholije, koja je u stvarnosti bila prethodnica jedne buduće neurastenije, za koju u svetu nema leka. Došlo je vreme da Sonju vratim kući, ako je moja podsvest već bila zatrovana, za nju je još bilo šansi. Sutradan, nakon kiše koju je Sonja na kraju dočekala sa radosnom cikom, osvanuo je prelep dan, i mi smo spakovali stvari i uputili se ka Budvi, starim krivudavim putem, rađenim još u vreme kada je Austrougarska imala planove da Crnu Goru učini svojom kolonijom.
Autobus za Zadar je kretao u ranim večernjim satima, imali smo vremena da se okupamo i uživamo u letnjem suncu i kratkoj šetnji po prelepoj Slovenskoj plaži.
Bili smo veoma mladi, lepi i tužni. Uleteli smo u strašne čeljusti zavisnosti jedno od drugog. Strast je osnovna hrana ljubavi. Voleli smo ne samo naša tela zarobljena u trajnom grču novih izazova, već i ona mesta otrgnuta od slučajnosti. Sve smo pamtili, i sve je imalo smisla. I galeb koji je kružio nad ogledalom vode, i drvo sa krošnjom koja je nudila hladovinu. Ona bi tada rekla: ''Ovo je naše stablo, ove dve palme smo nas dvoje''- ili - ''mi smo ovo more, gibanje vode, pesma talasa, ribe koje gospodare prostranstvima dubina, na kraju mi smo i ovaj pesak, što ga, evo, baš sada gaze naša bosa stopala.'' I vreme smo bili, mada njegovu meru nismo razumeli. Sonja je verovala u trajanje, a ja u trenutak, i jedino smo se u tom ubeđenju mimoilazili. Ja sam govorio kako je večnost sazdana baš od trenutaka, a ona je protivrečila da u trenucima ljubav nema utočište, već samo u trajanju. Nisam odustajao, ubeđivao sam je, popustljivo, doduše, da trajanje jeste večna građevina, ali šta čini njenu građu - samo lanac povezanih trenutaka i kada se on pokida, kao zrna bisera vreme se ospe, i oteče peščanim prostranstvima prolaznosti, znači, ljubavi moja tvrdoglava, sreća završi u okovima reke ponornice, čije tokove ne možemo pratiti. Dovoljno je što znamo da oni postoje, i da će se iz ove nepojamnosti roditi novi izvor života, koji će napajati nečiju sreću.
-Lanac ove naše lepote, kako god ga nazivali, neće se prekinuti – govorila je Sonja, ali to i nije bio zaključak, već pitanje koje je lebdelo u vazduhu, i ja bih odmahnuo rukom, pokušavajući da ne mislim o danima koji zoblju sreću. Znao sam da nema tvrđave koju vreme ne kruni i ne ruši, ne trebaju nikakvi osvajači da joj temelje potkopavaju, pomirljivo bih rekao, zato naša ljubav i nije tvrđava, ona je vreme, ona je strast, a vreme je večito, i život takođe, ali života bez strasti nema.
Imali smo plimu kad god smo to hteli, danju i noću, u svakom trenutku i na svakom mestu, i to nam je bilo dovoljno. Vodili smo ljubav i ljubav je nas vodila prepuna zahuktale snage i lepote, koja živi od mladosti, i od vreline krvi. Tada ni ja, ni Sonja nismo znali da se najneočekivanije situacije iz jednog vremena udenu u drugo vreme, ono buduće, i uzrok su nečemu što će se tek kasnije dogoditi. Cena koju ćemo tek tada platiti zbog nenamerne i davno počinjene greške ili propusta, toliko je visoka, da nas sasvim iscrpi, ponekad čak i uništi, naročito onu sliku iz prošlosti od koje se otrgnula, i kao zla kob doplutala u novo vreme, da zlo nanese i učini poharu. Telo može ovakve zamke da preživi, ali duša uvek strada, i oporavka skoro i da nema. Mesta gde smo započinjali ovu igru prevrtljivosti i obmane ne biramo sami, već nam uvek slučaj pritekne u pomoć. Namere slučaja nikada nisu časne. U ovim, slučajem odabranim gnezdima spokoja, tinjala je snaga iskona, a krv uzburkana kovitlacem strasti i narastajućih emocija plamtela bi kao letnje vatre po okolnim brdima, koje je izazvala nečija nepažnja, ili preterana jara. Verovali smo i Sonja i ja da je baš ljubav izabrala nas iz mnoštva slučajnosti. Da smo, eto, miljenici sreće, i da smo napokon ukrotili vreme koje se od postanja pretakalo u amorfnu posudu ništavila. Sonja je odlazeći, na rastanku plakala, i njene suze su bile mera i zalog naše isuviše jake ljubavi.
Iste večeri, dok se Sonja autobusom lomatala jadranskim putem odnoseći moju ljubav i sreću u nepoznati svet, cetinjski pesnici su gostovali u Budvi. Povod je bio besmislen kao u većini slučajeva te vrste. Naime, veče je bilo posvećeno stradalima od zemljotresa. Šta je nesrećnicima poezija mogla da pomogne, nikada mi nije bilo jasno, pa ipak sam se priključio ovom karavanu poslenika pisane reči. Veče recitala nije dugo trajalo. Nastupali smo na samoj obali mora u poznatom studentskom letovalištu. Na čuđenje organizatora ove večeri, pa i nas učesnika, terasa je bila do poslednjeg mesta ispunjena gostima. Blag aplauz posle nastupa svakog od učesnika nije mogao da nas obeshrabri. Bili smo ubeđeni da je naša misija uspešno okončana. Program je tokom čitave večeri vodila mlada i lepuškasta devojka, koja se publici i nama predstavila kao novinarka sve popularnije radio stanice Studija B, koji je u okviru letnje šeme pokrivao i deo programa ovde na moru. Večera upriličena u našu čast svakako je bila značajniji deo našeg nastupa. Moji mlađani drugovi pesnici su za trpezom imitirali svoje već proslavljene starije kolege. Jelo se i pilo kao da je bio poslednji dan u životu. Pilo se crmničko vino, lozovača, konjak, jedino sam ja odudarao, kao i uvek, od ove bratije umišljenih genijalaca. ''Samo ti apstiniraj, biće za nas više'' – zadovoljno je zaključio pesnik retke brade niz koju se slivalo vino. Ćutao sam i pio kiselu vodu, mislio o Sonji, danu koji je minuo, o tome kako ću uskoro i sam krenuti put zavičaja kome je ove noći moja dragana hitala. Nisam verovao da mogu bez posledica dočekati trenutak kada ću ponovo imati Sonju u naručju, ljubiti je snagom čežnje kakvu niko nije poznavao. Uvek sam strepeo od nepredvidivosti, i svega što je slučaj znao da priredi.
Našem stolu i veselom društvancetu se priključila voditeljka programa, nazdravljajući vinom već pripitim gostima. Zadovoljna i raspoložena, koliko našim kolektivnim nastupom, toliko i samoljubljem, zbog još jedne večeri, koja je zahvaljujući baš njoj tako uspešno okončana. Smatrao sam da se ništa značajno nije dogodilo. Možda i jesmo na momente bili zanimljivi, ali sada dok žderemo i pijemo uz nazdravljanje ''ja tebi vojvodo, ti meni serdare'', baš i nisam bio siguran da je u tom preterivanju imalo bilo kakve lepote. Bio sam utučen i tužan što Sonja nije bila ovde sa nama. Možda bi ovi besmisleni trenuci dobili nekakvu drugu dimenziju prijemčivosti i lepote. Ovako, sve je bilo do zla boga dosadno i otužno. Još jedan dan lajanja na zvezde utonuće brzo u zaborav. Ćutao sam, bez želje da uzmem udela u bilo kakvoj priči. Bilo mi je svejedno šta ko radi, ili govori. Razmetanje mojih drugara talentom, koji samo bogovi daruju ljudima rođenim pod Lovćenom, zasmejavao je devojku koja je sedela na stolici do mene.
-Znači, i ovo piće je piće bogova! – uključila se u razgovor, dok je konobar otvarao novu flašu crmničkog vina.
-To što vi sada pijete nije vino, već čista krv – objašnjavao je Budo Cetinjski, pesnik koji je koristio ovaj karakterističan pseudonim. Cetinjski je bio jedini istinski pesnik i boem u ovoj gomili pesnika početnika. Filozof, matematičar, poeta, čovek sa mnogo talenata, tipični cetinjski zanesenjak i čudak, zaljubljen, što bi Miljković rekao u ''sve što peva i hodi'', dovoljan samom sebi, bez trunke prepotencije i sujete, voljan da posavetuje i uputi u tajne spisateljskog zanata priučene pesnike, nekako izdvojen i na periferiji života, i meni je tada kao mladom piscu bio uzor u svakom pogledu. Naše prijateljstvo, začeto u mladosti, trajalo je i odolevalo iskušenjima života. Devojka ga je pažljivo slušala. Konobar je lagano vadičepom prodirao u meso plute. Čep je coknuo tupo, kao jezik pijanca nakon ispijenog pića. Devojka je nazdravila gostima, da bi posle treće čaše nazdravljala samo meni, koji je jedini u piću nisam pratio.